Godinu dana od tragedije u Ribnikaru: Šta smo za godinu uradili u Valjevu?

Pre godinu dana na današnji dan cela Srbija je bila u šoku. Danas, godinu dana od tragičnih dogadjaja u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, pitamo se da li smo napredovali od tog dana? Na pitanja da li smo napravili pomak u bezbednosti dece , kako su valjevske škole reagovale i šta nam je potrebno da se konačno suočimo i pokrenemo, za Vamediu odgovarala je  Milica Vojić Marković, pedagog, koja je svoj životni rad  posvetila deci , odnedavno u penziji .

1. Da li su škole u poslednjih godinu dana od 3. maja do sada napravile pomak u bezbednosti dece? (opšti utisak)

Bojim se da celo naše društvo, pa samim tim i škole, nije napravilo nikakav korak napred. Ponašamo se kao da sve u redu, eto – desilo se, niko nije kriv, zatajili samo pedagog, psiholog i sekretar i najvažnije od svega – vratili smo se uobičajenom životu u školi.Nekako smo sve zatrpali u pesak, pa još, za svaki slučaj, stavili i svoju glavu u pesak.

U prvom trenutku, tih nekoliko prvih dana posle masakra, svi smo bili u šoku. Aktivnosti koje smo preduzimali u školama bile su više instiktivne, neusaglašene, deca su  prosto pokazivala šta im treba, roditelji su se okupili oko škole. Jedna od hitnih mera tada bilo je dežurstvo policije u školi, što  nije bilo loše, ali nije bilo održivo jer se nije radilo samo o školskim policajcima koji poznaju decu i ona njih, nego  i o inspektorima, interventnim službama. Još jedna mera je bilo ukidanje dežurstva učenika, a kasnije, bez ikakvih dogovora sa prosvetnim radnicima, ministar je, smušeno i bez valjanog obrazloženja, prekinuo školsku godinu. Sva uputstva od tada pa do kraja  te godine bila su protivzakonita. Prosvetni radnici  su naterani da krše Zakon o ocenjivanju!

Apsurd, kada je u  pitanju bezbednost dece u školi. u ovom slučaju je što tu bezbednost nije ugrozio neko  spolja, ko je ušao u školu, nego učenik, deo škole..Dakle, niti se bilo koje stručno telo, u kome bi, naravno, prvenstveno morali da sede ljudi iz prakse, iz škole, koji imaju jasan uvid šta nije u redu, šta menjati, šta odbaciti kao potpuno neupotrebljivo, bavilo analizom, niti su donete bilo kakve smislene mere.

2. Na koji način su škole u Valjevu uglavnom odgovorile na navedenu situaciju?

Valjevske škole  su deo prosvetne celine. One u svojim dokumentima imaju dobro postavljene organizacione delove za koji se tiču bezbednosti, aktivnosti protiv nasilja, saradnje sa roditeljima i drušvenom sredinom.

Na žalost, svi problemi koji nameće neorganizovanost  cele oblasti, položaj obrazovanja u društvu, položaj prosvetnih radnika, reflektuju se i na naše škole i čine da sve izgleda da je u redu, iako je vrlo daleko od toga:sve se nekako gasi i gubi se nepovratno..Vrlo je teško zamisliti  mogućnost promene na bolje .

Škole još uvek opstaju na entuzijazmu, sve manjeg, broja prosvetnih radnika. Sistema nema. Samo se donose neke ad hok mere, koje ne rešavaju ništa, jer bez ozbiljnih analiza, jasnih vizija i znanja  o tome kojim se lekovima leče bolesti  obrazovnog sistema i volje da se uđe u proces lečenja – nema  pomaka. Primer šminkanja je unošenje u Protokol o odgovoru škole na nasilne situacije mogućnosti da se učenik koji koji vrši nasilje premesti u drugu školu – pitajte pravnike kako bi se to izveli.MIlica Vojić Marković/printscreen/

3. Kakvi su rezultati?

Rezultati su vrlo mali, sve je nepromenjeno. U dokumentima je sve u redu, sve je u skladu sa Smernicama koje je školama u avgustu dostavilo ministarstvo, ali su naši zakoni nedelotvorni, rešenja   koja bi razrešila upravo one situacije koje su problematične su trapava, ništa ne razrešavaju suštinski, sve se „pegla“, da se slučajno neko ne naljuti. To je jasno i deci, njihovim roditeljima i prosvetnim radnicima. Primer iz Trstenika, recimo.Ministarka kaže da je taj slučaj rešen.

4. Da li je ostvaren napredak na polju saradnje roditelja i škola?

Škola može da napreduje kada svi akteri obrazovanja, a to su učenici, nastavnici i roditelji, imaju jasna pravila ponašanja i znaju čiji je koji deo aktivnosti u procesu. U ovakvim okolnostima, to je sve pobrkano i haotično. Samo pričamo kako su kriva „prava dece“, a zapravo se ne radi ni o kakvim pravima, nego o zanemarivanju svojih uloga nastavnika, kome se oduzima pravo da bude i vaspitač, kao da je to moguće, i roditelja koji nije „drug“ svom detetu, nego otac i majka, a to povlači mnogo  obaveza, koje prezaposleni roditelj ne može da isprati. Zakon mu daje pravo da može da uslovljava ocenu svog deteta, da tuži nastavnika, …. Nastavnik pod pritiskom  svega toga  ide linijom manjeg otpora. Kad nastavnik sumnja u roditelja, a roditelj u nastavnika, kada dete kući sluša komentare o svom nastavniku – istinske saradnje nema.

5. Šta mislite da li je situacija u školama shvaćena dovoljno ozbiljno?

Da,situacija je vrlo, vrlo nezadovoljavajuća. Nikom u procesu od gore navedenih, nije dobro. Svi trpe. Nivo obrazovanja je sve niži-rezultat Pisa testiranja je sve gori!

6. Da li je resorno ministarstvo dalo podršku programima ili pak samo inoviralo nove sadržaje koji bi mogli uticati preventivno ?

Resorno ministarstvo se, na žalost, bavi samo šminkanjem i to proglašava unapređenjem. Sve što su dali u Smernicima, škole rade godinama. Sad, da li rade sve škole, ko to u školama radi i kako.. Sve  je prebačeno samo na stručnu službu, a mogućnost da jedan stručni saradnik(na 500, đaka prime jednog),  uradi sve poslove planiranja, programiranja, pedagoško-instruktivnog rada, analitike, savetodavnog rada sa učenicima, roditeljima, nastavnicima, organizacije rada 13 timova koje predviđa zakon, inoviranje nastave, upis prvaka, završni ispit i nacionalna testiranja … Kako ovo zvuči? A ovo je deo posla službe koju su prvo uništili, gaseći ova radna mesta, a onda obećali da će pojačati službu novim stručnjacima, od čega, naravno nije bilo ništa. Ne može jedna služba biti odgovorna za ceo život škole. Da, treba novih znanja, sadržaja, saradnja više sistema.

Šta nam je zaista potrebno da se nikada više dogadjaj iz  Ribnikara ne ponovi?

Jedino što nam je zaista potrebno jeste ISTINA. Ona je jedino delotvorna. Suočimo se sa sobom. Školom. Zakonima. Svojim ulogama.Stanjem države i institucija. Tada ćemo videti šta treba da radimo.A to, da grade, ponovo, mogu samo stručni ljudi.

Vamedia:

Danas… zastanimo na tren, zajedno odajmo poštu onima koji više nisu sa nama, onima čiji su životi završeni pre nego su počeli . Danas, zastanimo na tren, oćutimo, deleći tugu roditelja nastradalih , oćutimo da bismo već od sutra mogli svi zajedno što glasnije da  govorimo.