Nova suknja i košulja u Valjevu su se nekada čuvale isključivo za igranke i zabave. Valjevci su imali čak i nekoliko škola plesa, a u zavisnosti od toga kojoj društvenoj klasi se pripada birala su se i mesta , lokali, za izlazak.
„Sećam se balova, tako smo ih zvali, u Domu vojske posle rata. Mi ovde nismo imale najlon čarape pa devojke nacrtaju na bosu nogu crnim krejonom ili nekom masnijom olovkom liniju. Zamislite zimu i snegove, a one su bile bosih nogu . Toliko je bilo važno pojaviti se negde na tim mestima . Tu su se mladići i devojke upoznavali, a igralo se do zore“, ispričala nam je svojevremeno jedna vremešna Valjevka.
Da, nismo mi izmislili noćni život u Valjevu niti zabave i proslave. One su postojale oduvek. Postoji zabeleška da je u Valjevu još 1919. godine osnovan kamerni orkestar, a u njemu su svirali Jan Urban, Živorad Grbić, Nenad i Predrag Gračanin i vremenom mnogi drugi.
Valjevo je ubrzo dobilo prvi hor , a u vreme kada nije bilo radio aparata Valjevci su pronalazili svoje razloge za zabavu. Da bi se otišlo na zabavu bilo je potrebno umeće igranja pa su u Valjevu otvorene i prve škole . Poznato je da je u hotelu Sekulić tih godina otvorena škola igranja Tancšul.
Ipak Valjevcima su , kako navode brojni zapisi naročito bile drage zabave zvane „fašanke“ i „familijarna sela“. Takve zabave organizovane su u tada poznatim kafanama: „Radikal“. „Sloga“. „Zora“ , Ilija Birčanin“. U takvim kafanama sedeli su valjevski boemi , a muziku su donosili Bairski Romi.
Pomenute zabave održavale su se u vreme posle Božićnog posta. U knjizi „Valjevo i valjevski kraj na razmedju vekova“, Dejan Popović navodi da se na fašankama znao redosled igara pa se prvo igralo „Kraljevo kolo“, „Valjevčanka“ pa „Kukunjište“, „Čarlama“. Nakon toga usledile bi igre kao što su valcer, folkstrot itd.
Nova godina i praznici uglavnom su se proslavljali u „Grand“ hotelu, hotelu „Sekulić“, a kasnije i u Oficirskom domu. Zabave koje su tada organizovane bile su raznog tipa. Učiteljske, oficirske, trgovačke itd. Na njih nije mogao svako doći . Da tek nije svako mogao doći gde je poželeo svedoče zapisi o gradjanskim kasinama. Takve kafanske večeri bile su rezervisane isključivo za vidjenije Valjevce pa je pojavljivanje na takvoj zabavi praktično značilo da osoba pripada višem gradjanskom sloju .
Popović navodi da su dnevni koncerti bili organizovani u parku Pećina, hotelu Grand i uslicama starog grada, a koncerte je imao orkestar Drinske divizije. Najčešći njihovi nastupi bili su logično u Oficirskom domu. Vojna muzika bila je tako dugo deo valjevske svakodnevice. Balovima u Oficirskom domu prisustvovali su brojni visoki oficiri pa čak i za osvećenje Oficirskog doma komandant Drinske divizije. Na ove zabave oficiri su dolazili u uniformama , a gradjani u najboljem odelu . Bila je propisana i crna svečana uniforma.
Pored pripadnosti odredjenom staležu Valjevcu su se nakon 1920. godine opredeljivali za kafanu po tome koji muzički ansambl tamo svira. Kafedžije su se takmičile ko će imati bolji orkestar. U hotelu „Grand“ priredjivao se čuveni Dansing , a nastupao je tada čuveni pevač Šaban Šabanović.
Paritet Grandu imao je hotel „Sekulić“ u kom je pevala čuvena Valjevska Sofka, kako su je zvali , izvesna Dragica. U kafani Jadar bili su tamburaši, a u kafani „Srpski kralj“, pevala je Dušanka , zvana Valjevska Božana, koja je pored pesme igrala i čoček.
Sa pojavom radija, mnoge kafane su puštale radijske koncerte koji su bili na vreme najavljivani.
Nešto kasnije čuvena Jadranska straža zajedno sa Sokolskim društvom organizovala je zabave sa redom igara .
Kafane u kasnijim 50-im i 60-im godinama imale specifičan izgled. Bile su često uređene jednostavno, sa drvenim stolovima i stolicama, dok su zidovi bili ukrašeni tradicionalnim slikama ili starinskim motivima. Atmosfera je bila opuštena, i često se uživalo u tradicionalnoj srpskoj kuhinji, uz neizbežno domaće vino ili rakiju.
U njima su se održavale i pozorišne predstave , ali i prve bioskopske projekcije . Ljudi su se u njima susretali , upoznavali i razgovarali .
U kasnijim godinama značajan deo valjevskog života bila je Grand bašta, mesto gde su se održavale razne kulturne manifestacije, uključujući koncerte, priredbe i balove. U njoj su se okupljali intelektualci, umetnici, političari, ali i obični građani koji su želeli da uživaju u prijatnoj atmosferi, dobroj muzici i kvalitetnoj hrani. Bašta je bila domaćin mnogim muzičkim događajima, a orkestri su često svirali uživo. Nakon rata, kao i mnoge druge institucije u Jugoslaviji, „Grand bašta“ je nastavila da funkcioniše, ali u kontekstu novih političkih i društvenih okolnosti. I dalje je bila popularna, iako je sa promenom društvenih prilika došlo do blage promene u njenom karakteru.
Nije to bila samo kafanska bašta sa dobrom muzikom i hranom već praktično centar društvenog života u Valjevu.
Sve nakon toga , manje više nam je poznato. Valjevske kafane nisu više ono što su nekada bile i za ulazak u njih nije potreban odredjeni dres kod niti princip ponašanja. Ono što je nekada bilo nezamislivo , a to je da u kafane dolaze maloletni i deca sada je realnost. Ne samo da više nema Valjevaca iz tog vremena nego nema ni takvih kafana.
Nema više, kažu, ni vremena, nema ni novca, bolje je kući. A ima li ljudi? Jer gde ima ljudi tu ima i svakovrsnog života.
*Projekat Zanimljiva istorija Vamedia Nova realizuje uz podršku Grada Valjeva .
Sjajan tekst i povratak u proslost!
Mazali noge krejonom, jer nisu imali za najlonke, pa kazu bila dobra vremena tad, a sad se bar jedne carape pocepaju tokom snosaja po glavi prosecnog stanovnika i sad im tesko? 🤣🤣🤣