U istoriji srpske medicine ostaće upisano da je prof. dr Zoran Milošević za jednu noć uradio dve transplantacije.Čovek koji je uradio više od 2000 ekstenzivnih operacija jetre – karcinoma, cisti i limfoma sa procentom smrtnosti manjom od 2%, za Vamediu govori o problemu transplantacija u Srbiji .
foto:asmedia.rs
Prof. dr Zoran Milošević usavršavao se na tri kontinenta, operisao je sa najvećim svetskim imenima u čak devet zemalja u oblasti transplantacije jetre i pankreasa. Pre šest godina eksluzivan intervju samo tri sata nakon dve trnsplantacije koje je uradio tokom noći upravo je dao za Vamediu.
Sreli smo se pre šest godina, kakvo je sada stanje sa transplantacijama u Srbiji u odnosu na taj period?
Sada smo negde tri koraka unazad . U to vreme kada smo razgovarali to je bio jedan veliki pik. Tada smo uradili za noć dve transplantacije . Bili smo puni elana. Sada smo ponovo nazad . Brojna kočenja , kadriranja. Na žalost sporadično se radi. Pitanje je i kvaliteta rada. To je neverovatno. Imamo potencijal i zato je prilično deprimirajuće kada pogledamo koliko smo mogli, a gde jesmo. Što je najgore neko to plaća glavom . Neverovatno je da ne postoji jedan konsenzus , a svi znaju koji su i šta su problemi i šta su rešenja, ali na žalost mi ga još uvek nemamo.
Kako je kod nas razvijen sistem donorstva?
Moram da kažem da to nije problem. To jeste osetljiva tema , ali Srbija nema problem sa tim. Taj humani gest još iz vremena stare Jugoslavije koja je medju prvima radila transplantacije je prenet. Ideja donorstva postoji u našem narodu. MI smo od početka 2000-tih jedno deset godina paralelno sa podizanjem našeg stručnog rada podizali i taj problem populacije. Sada imamo problem da nemamo realizaciju, a govorimo o donatorstvu. Šta vredi onda od toga? Ti organi propadaju. Mi smo 2017. i 2018. godine bili na tom minimumu da otpočnemo sa rešavanjem listi čekanja, na žalost sada smo daleko ispod i toga.
Koliko se sada u KC Vojvodina radi transplantacija?
Unazad 6 godina nikoliko jetre , povremeno se rade bubrezi sa živog davaoca .
Postoji li sa druge strane edukacija?
Naravno da ne. Kada nema operacija nema ni edukacija. A i čemu onda edukacija ako nema odluke da se radi? Mi i dalje imamo tim koji je radno sposoban , ali imamo problem sledeće generacije koja bi trebalo da taj naš deo nastavi. Ali zašto edukacija kada nema realizacije? Ja kada sam otišao u Ameriku i vratio se trebalo je da prodje deset godina dok nisam uradio prvu transplantaciju.
Gde nam je generalno hirurgija?
Hirurgija je u redu. Naravno smena generacija postoji . Veliki broj je otišao u privatni sektor što opet nije dobro jer privatna praksa ne može biti potpuna zamena , po mom ličnom mišljenju . Postoje hirurške priče u privatnom sektoru ali su one mahom komercijalne i nisu one koje spašavaju ljudske živote i ne podižu nivo stručnosti . Postavlja se pitanje sada i kvaliteta i edukacije i zainteresovanosti mladih ljudi koji dolaze. To je problem, zato ja vidim rešenje dok još imamo ljudi koji znaju , hoće i mogu, da uhvatimo priključak i d a krenemo sa onima koji jesu raspoloženi da podižemo nivoe znanja. Ja mogu raditi još 7 ili 8 godina , a pitanje je ko će me naslediti. To je pitanje nacionalne strategije koja treba da reši takve stvari.
***Dr Zoran Milošević bio je gost nedavno održanog Simpozijuma minimalno invanzivne hirurgije koji su organizovali valjevski hirurzi. Na pitanje o samom Simpozijumu i valjevskoj hirurgiji, Milošević kaže:
„ Odličan. Prvo budi neke uspomene od ranije kada sam bio u Valjevu. Ovo je veliki korak napred. Veliki odziv, interesantne teme i zato je ovo jedan stručni iskorak u Srbiji. Ja sam zaista prezadovoljan. Ovo je dobar znak za struku da još uvek ima ljudi koji hoće da uče i rade , na nama je da ih uputimo. Momci koji rade su top. Uvek ih pratim i znam . Pomagao sam uvek koliko sam mogao , neki put više neki put manje , ali entuzijazam koji hirurzi u Valjevu poseduju je vrhunski , želja za učenjem je vrhunska . Ponašanje takodje, tačno znaju gde im je mesto i odnos prema svima. Zato, samo napred , a ja sam tu da pomognem i dalje koliko god budem mogao.“