Studenti su jasno rekli: Bez politike. Ipak, u jednom trenutku imaćemo situaciju da se politički moramo izjasniti na izborima, kad god oni bili i pod kakvim god uslovima. U ovom trenutku vrlo je moguće, najnepopularniji posao u Srbiji jeste bavljenje politikom. Politikom u smislu aktivizma kroz političke partije. Ne treba zaboraviti da je uređenje naše države parlamentarna demokratija.
foto:AI
Dakle, na izborima izabrani predstavnici naroda donose odluke u parlamentu koje su od važnosti za državu. Politički sistem Srbije tako kombinuje demokratske izbore, višestranački sistem i parlamentarnu kontrolu izvršne vlasti, ali s jakim uticajem vladajuće većine na institucije. Prema izbornom zakonodavstvu, samo političke stranke, koalicije stranaka i grupe građana registrovane kao izborne liste mogu učestvovati na izborima. Iako grupe građana ne moraju biti u funkciji stranačkih politika, njihovo angažovanje i rad takođe se smatra političkim delovanjem.
Bavljenje politikom je trenutno omraženo u Srbiji iz više razloga, najpre nepoverenja u političke elite, potom negativna iskustva iz prošlosti i na koncu, način na koji se politika vodi. Ovoj situaciji dodatno doprinosi uvrežen stav kreiran na osnovu decenijskog iskustva stranačkog pluralizma u Srbiji da političari rade u svoju korist ili korist partije. Korak dalje, u srpskoj politici već dugo su prisutni isti lideri što samo podržava pomenuti razlog. Nepoverenje građana u političare iz godine u godinu raste. Ipak, Srbija je zemlja lidera i naspram njih nalaze se institucije u koje građani Srbije oduvek malo veruju. Aktuelna situacija koja ukazuje i insistira na ukazivanju da ne postoje institucije trebalo bi da jačaju liderske pozicije, ali se to ne dešava upravo zbog poruke koju šalju studenti. Dok studenti insistiraju na tome da institucije rade svoj posao, lider opozicionih partija u svojim retkim obraćanjima govore o tome da one ne funkcionišu.
Poruka studenata, dakle, u ovom trenutku nije usmerena na stvaranje novih lidera, već na vraćanje uloge institucijama, dok se može zaključiti da opozicija i dalje igra po starim pravilima, gde se više govori o nefunkcionisanju sistema nego o njegovom popravljanju. Upravo u tome, čini se leži razlog slabljenja političkih partija. Dok se izjašnjavaju da ne žele politiku blizu sebe, sasvim je jasno zašto to čine. Iskustva studentskih protesta šalju jasnu poruku da bi protest mogao vrlo lako biti ugušen ukoliko bi došlo do preuzimanja istog od strane bilo vlasti bilo opozicije. Oni bi tada bili svrstani na jednu stranu, a veliko je pitanje šta bi se desilo sa ciljevima protesta. Da li bi oni bili ugušeni pred nekim drugim ciljevima? Vrlo je moguće.
Nije lako političkim partijama u Srbiji u ovom trenutku. Formirane na starim pravilima i vrednostima, čini se da one nisu ni pripremljene za aktuelni scenario. Ipak, ne treba zaboraviti da se partije osnivaju sa ciljem vršenja vlasti. U toj političkoj borbi svaki partner je dobrodošao. Ali, ako partner odbija to da bude? Jedino što vidimo jesu izjave o podršci studentskim protestima.
Srbija jeste zemlja lidera, ali su ti lideri često samo glasni pojedinci koji nemaju stvarnu institucionalnu moć. Institucije, koje bi trebalo da budu osnovni oslonac političkog sistema, ne funkcionišu, a lideri i političke stranke se fokusiraju na sopstvene interese, dok se pravi problemi i potrebe građana zanemaruju. Ako se institucije ne ojačaju, ni lideri neće moći da sprovedu stvarne promene. Ovaj začarani krug, u kojem politika postaje nepoželjna, dok se iz nje ne vidi izlaz, jasno pokazuje da bilo koja promena u društvu zahteva aktivno učešće građana, ali i političkih aktera koji su spremni da napuste stare, nefunkcionalne modele. Bez političkog angažmana i izgradnje poverenja u institucije, nijedna stvarna promena neće biti moguća.
Politika je tako trenutno najnepoželjniji posao u Srbiji, jer je prepoznata kao sfera u kojoj se prepliću lični interesi, nepoverenje i korupcija. Za mnoge, bavljenje politikom postalo je sinonim za kompromitovanje vlastitih principa i vrednosti. Građani, naročito mladi, osećaju da su političari više zainteresovani za održavanje vlasti i privilegija nego za stvarne promene koje bi unapredile društvo. U takvom okruženju, politika više nije poziv u kojem se vidi potencijal za pozitivan uticaj, već delatnost koja vuče negativne konotacije i stvara distancu među građanima. Ako želimo da promenimo ovu percepciju i učinimo politiku korisnom za društvo, neophodno je da se institucije ponovo usmere ka interesima građana, a političke stranke moraju pokazati da je moguće ostvariti promene koje neće biti samo u korist elita, već i šire zajednice. Dok se to ne desi, politika će ostati najnepoželjniji posao u zemlji.
Politika je velika stvar i mogucnost da se cine dobre stvari. Cak je i sistem dobar, jer sistem cini dobro uredjen zakon sa pravilima i dovoljno je da se ta pravila postuju i da sistem nema problema. E tu nastaje problem, jer postoji ljudski faktor. Ljudi mogu biti dobri i losi i jedni i drugi cesto se odlucuju na korak ka politici. Dobri imaju svoje ciljeve, a njihovi ciljevi obicno nisu teret drugima, dok losi ulaze sa namerom da sprovode sopstvene ciljeve koje neretko nemaju veze sa nacionalnim interesima, interesima gradjana ili nekada, sa zdravim razumom. Kako iste energije vuku jedna drugu, dzumara vuce dzumaru i tu nastaje problem, jer decenijama raznorazne dzumare vuku sa dna jos vece dzumare kojima daju sansu da jos nesto upropaste. Pojavom srpske napredne stranke ili bolje receno, onog dela stranke koji je Vucic licno svojim ponasanjem i delima inspirisao na rad je doveo do pojave dosta cestitog sveta koji je resio da uzme buducnost svoju i svog naroda u ruke u da doprinos. Kao i u svakom sistemu, a narocito velikom, kakav je sns, prirodno je da, omasovljivanjem, dodje do pojave trenda da se svakojaki ukljucuju i da se provuce nekad i neki los kadar. Los kadar povuce jos loseg kadra i onda trpi organizacija i po dubini se pati, a kad se po dubini pati, bumerang kad tad dodje nazad. Dobra stvar je sto Vucic hapsi one koji krse zakon, provetrava s vremena na vreme, ali nekako je utisak da to mora jos, jer jednog loseg ako otera, dobice 100 novih na tog loseg, sto je bio razlog da se ne prikljucuje tih, recimo 100 korektnih ljudi. Mislim da je sns, po ukupnom utisku dobra organizacija, uprkos propustima u kadrovskoj politici ponekad i da sns jedino odaje utisak ozbiljne organizacije u koju se treba ukljuciti, ako se zeli dati doprinos drzavi. Drzavotvorna su organizacija i to je dobro. Problema ce biti, ali treba istrajati na tom putu. Ako Vucic formira taj pokret ja cu se prikljuciti i dati svoj doprinos drzavi, pre svega, a njemu coveku verujem. Nema drzanja po strani. Drzava nam je napadnuta sa svih strana i s polja i unutra i treba se braniti drzava.
Sve mogu da razumem, ali podrška hrvata protestima i albanaca me plaši kao čoveka, ne zbog njih, nego što se neki među onima koji protestuju raduju njihovoj podršci, a ti nas nika ni u čemu nisu podržali, a sad podržavaju ovo, ne znam kako to ti studenti bar ne kapiraju, ajd za opoziciju, ona se hvata daj šta daš i ko god kaže o njima lepo, oni moraju sa njima, nemaju koga, da nije studenata ne bi ih bilo za transparente da nose. Srbi se moraju držati zajedno, ovo sa svih strana se zaleću, jer hvataju zadnji voz, dok ne ode Bajdenova administracija, ali kasno je već, taj voz je odavno otišao.
Друже за тебе данас паризер у пола хлеба и једно јаје, заслужио си.
Ne mogu da shvatim da studenti dozvoljavaju sebi da padaju na fore sa zastavom „sandzaka“. Ko ne zna o cemu se radi, da objasnim. Naime, pojavile se na mrezi fotografije pune „ljubavi“ izmedju studenata Srba i studenata koji nisu Srbi i sve to nije problem, pozeljno je cak, drago mi je zbog toga, da se ta „ljubav“ nije zabelezila fotografijom na kojoj se vijore srpska zastava i zastava projekta i necije zekje „sandzaka“. Ja ne mogu, ali ne mogu da verujem da tako pametni ljudi, hoce da se pitaju u drzavi, a da ne kapiraju koliko su to opasne stvari. Projekat „sandzak“ znaci cepanje nase drzave i svi koji se zalazu za to, znaju zasto takve zastave nose. To je za mene ozboljan skandal i ne idu srpska zastava i zastava projekta „sandzak“ nikad i nigde. Mnogo se tih propusta desava, jos se na to kace i hrvati i puni srece kao podrzavaju, pa albanci, ja ne mogu da verujem da nema niko medju tim studentima i profesorima da kaze da se neke stvari ne rade i da te otporaske fore ne mogu bas sve i na svakom mestu svacim da se isticu? Taj separatizam na severu kod kolovodja protesta i ove zastave u „sandzaku“ nekom, to je jasan za mene pokazatelj svega i razlog da kazem ne protestima, jer mi je preca moja drzava od svake politike. Starije je moje misljenje o tome, nego o svemu ostalom. U pamet se Srbi.
Mišljenje mnogih o politici je loše i svi dajemo doprinos tome, ali plenum je nešto što dotiče dno? To je diktatura manjine?
I nerazvijena Demokratija kod nas je legalno vladanje manjine nad većinom.
Mislite na plenume na kojima manjina odluci da blokira rad vecini? Slazem se.
U normalnim zemljama na prvom mestu političara je društvo, na drugom partija i na trećem lični interes. A kod nas je na prvom mestu lični interes i zato smo tu gde jesmo. Nije napravljen sistem za 35 godina koji bi kontrolisao i političare…
I bi noć i dođe dan…
Omladino pumpaj…
Samo vama koji se borite protiv trenutne vlasti, ne svima doduse, ali mnogima medju vama Srbija nije normalna zemlja i imate potrebu da napisete to kako imaju neke tamo normalne zemlje odakle treba da se ucimo? Pa nije moj deda pravio logore po Evropi niti drzao crnce kao robove? Nije moj deda otimao dijamante po Africi i zlato po Americi, a Australiju da ne pominjem?
Studenti ce za koji dan da se vrate na fakultete, a parlamentarna opozicija ce otici u istoriju. Vec su ih studenti izgurali sa scene, to je jasno svakome.
Politikom treba da se bave ljudi kojima je interes Srbije pre svih inzereaa sopstvenih. Koji su spremni da idu do kraja za Srbiju, ako treba od drugih da se otme u svetu da bi Srbija imala, ima da se otme! Covek se mora dati svojoj drzavi i onda ce drzava biti dobra svima. To sto nema takvih mnogo, pa se politikom bave oni koji politiku gade mnogima koji bi dali sebe malo vise njoj je jedno, a drugo je sto ni ti koji pustaju losije da se bave politikom nisu nista vredniji drzavi, jer kako ces cuvati drzavu od neprijatelja, kada te losiji ovde izgura iz politike? To je vecita dilema, sta raditi? Da li se zauzeti i oteti politiku od losijih, zarad interesa drzave i nacije ili im prepustiti da budu jos gori? Ja verujem u ovaj pokret koji ce Vucic praviti i voleo bih da u njemu bude prednost za ljude kojima ce Srbija biti iznad svojih interesa ili bar iznad svojih nagona, ako nista.
Studenti jesu buducnost, to nije sporno, ali student tek treba da radi na sebi da bi dosao u situaciju da moze da kaze da je strucnjak u necemu. On ne moze znati vise od profesora. Profesori koji su pustili studente da odluce u njihovo ime i oduzmu im privilegiju da ih uce su time priznali da su losi profesori i da studenti bolje od njih znaju? Sta ce onda biti sa njima, ko ce uciti danasnje studente, ako vise znaju od profesora? O plenumu ne bih nista, to je za mene najobicnija budalastina i anarhija.
Ma pustite sad teoretisanje, dajte nam malo i praktičnih saveta. Evo, jedan od primera iz praxe: prekojuče Komesija za dodelu nagrada na insistiranje g. Lazara dodelila nagradu nekim tamo Givnazijalcima, a juče pod kitno isti dasa tražio da se ta nagrada povuče i nikako da im se ne dodeli? Daklem, što je juče bilo u skladu sa…, danas više nije. To jes primeniti Kisingerovu Šatl diplomatiju i sve će bide dobro.
A vi bili tamo da to vidite?
Kako verujete Vučiću, kako da ubedite i mene? Pa taj čovek je toliko izrekao laži u politici, a pogotovo u zadnjih 13 godina. Omogućio je mnogima sa kupljenim diplomama da budu na nekim odgovornim mestima, da kao rukovode, upravljaju… Tako je došlo do urušavanja sistema, nepoštovanja Ustava, zakona… Prvi Vučić krši Ustav svaki dan. On pokušava da sve pegla, ali ne može jedan čovek sve da kontroliše i da se u sve razume. Mi tonemo kao društvo. Prevelika socijalna razlika među građanima, korupcija, bogaćenje pojedinaca nas izjeda.
Zato omladino PUMPAJ!
Da odete da vam to neko pogleda?
A šta ste Vi završili?
Ima dobri ljudi za politiku, ali politici se mora dizati ugled. Kad pogledam ko se sve tek ukljucio u opozicione partije stomak me zaboli.
Boli li vas stomak kada pogledate da vam je gradonačelnik pre politike bio pomoćni trener, onaj pre njega jedini lekar na svetu koji pandemijsku bolest zove KONRAD umesto Covid ili uvaženi funkcioner koga su isterali iz policije sa sve krivičnom prijavom zbog falsifikovanja diplome ili ona ekipa što pokrade pare za decu i.t.d. Neću da branim opozicione odbornike u Skupštini Valjeva, jer poznajem samo neke od njih, mada su za ove naprednjake suvi intelektualci.
Dakle, prvo pogledajte u svoje dvorište, a ono je prljavo i jadno da bednije ne može biti.
Ovaj tekst je očito inspirisan studentskim protestima i njihovim distanciranjem od politike, odnosno od opozicionih političkih stranaka, pa bih na sve navedeno dodao par stvari. Prvo što se jasno vidi je da su bili u pravu. U razgovoru sa mojom decom, još pre nego što su se studentski protesti profilisali na ovaj način, rekao sam im da protesti moraju da insistiraju na tome da institucije (prvenstveno tužilaštvo) mora da radi svoj posao, a da ističu kako ih ne zanima ko je na vlasti. Moj savet se bazirao na iskustvu svih dosadašnjih studentskih protesta i rezultata koji su postignuti, kao i ponašanja sadašnje vlasti tokom prethodnih protesta. Vlast sledi obrazac ponašanja, kao što je želja da se sve prebaci na politički teren gde su oni odredili protivnika od koga ne mogu da izgube (otuda stalno prozivanje Đilasa i ekipe) i time razvodne i uguše svaki vid pobune, slanje navijača da razbiju protestna okupljanja svojim divljanjima, satanizovanje protivnika i druge stvari, ali nije to tema.
Ono što jeste tema, je zašto bavljenje politikom izaziva podozrenje. Autorka je navela dva razloga, ali ima ih još, po mom mišljenju još važnijih u ovom trenutku u Srbiji. Prvo je da vlast preko televizija sa nacionalnom frekvencijom (ne ubrajam ovde RTS) i tabloida u svom vlasništvu vrši provlačenje kroz blato svakoga ko kaže bilo šta protiv vlasti. To rade gore nego u vreme Miloševića, jer je tamo jedan Koštunica mogao da se provuče bez blaćenja (jedino što su mu prišili je da je čudak koji živi sa 9 mačaka). Danas je to nemoguće, jer će se izmisliti bilo šta, a izuzetak su studenti, koji sem standardnih gadosti o stranim plaćenicima i razbijačima Srbije se brane neliderstvom (svaki put neko drugi govori) i kolektivom (kao ribe u jatu protiv grabljivaca). Blaćenje protivnika vlasti je toliko sveprisutno, iz dana u dan, da je kod većine ljudi stvorilo podsvesni osećaj gađenja prema bilo kome ko se izjasni protiv nečega što vlast radi. Ovo je posebno interesantno za valjevske lokalne prilike gde ćete primetiti da su ljudi krajnje nezadovoljni lokalnom vlašću, ali će pri konstataciji/pitanju, znači nećeš glasati za njih na lokalnim izborima, uslediti odgovor tužnim glasom, pa kako da glasam za oneee (misli se na opoziciju). Najbolje od svega je što većina takvih glasača i ne zna ko su kandidati opozicije na izborima, a za to su krivi i sami opozicionari.
Druga bitna stvar je centralizovana država i time smanjene mogućnosti za ozbiljno političko delovanje na lokalu. U Valjevu, na moju veliku žalost, se bavljenje javnim poslovima pretvorilo u političarenje zarad manjeg ili većeg ćara. Ovde već decenijama nema saradnje političara (pozicije i opozicije) u pokušaju da se namaknu neka sredstva za rešavanje ozbiljnih ekoloških problema (sa povećanim smrtnim posledicama) i nekih većih investicija iako u svakom sazivu Skupštine imamo par poslanika, pa i ponekog ministra ili državnog sekretara. Stiče se utisak da je cilj svakog lokalnog političara iz dosadašnjih vlasti bio da, preko sitnije korupcije, namakne stan ili dva u Beogradu i da se tamo prebaci na neko lepo mestance u javnom sektoru.
Svi ovi razlozi su doveli do toga da se većinom nedostojni, čast izuzecima kojih ima, bave javnim poslovima (to se kod nas kaže politikom). Ozbiljni ljudi dokazani u svojim poslovima se teško odlučuju za ovaj korak, jer u krajnjoj liniji takvi obično dobro žive. Morali bi da izađu iz zone komfora kako bi pomogli svojim znanjem i iskustvom, a pri tom samo imaju rizik da ih neko vređa i neosnovano blati.