Kako dan posle svega?

Kada podela postane norma, teško je zamisliti trenutak kada ćemo se svi vratiti za sto i razgovarati kao društvo koje traži zajednička rešenja. Koliko je realno da dan posle bude po principu „Puj pike ne važi“ ili „Mir, mir, niko nije kriv“?

foto:pixabay

Poslednje vesti iz Srbije govore o nasilju na obe strane koje očito dolazi kao rezultat očiglednih podela. Značenja reči „za“ i „protiv“ poprimila su pomalo drugačije značenje, a obilato ih koriste gotovo svi.

Ono što se dogodilo u Valjevu u prosveti, gde su se kolektivi podelili u različite grupe, pruža jasniju sliku o tome kako se podela društva odražava na profesionalne zajednice. Jedni su odlučili da obustave rad, drugi su ostali pri svom stavu da rade, dok su treći iskoristili bolovanje. Ovaj haos samo dodatno podvlači činjenicu da nije lako uskladiti interese svih.

Primer prosvete samo je jedan jer su se političke podele prenele sa ulice u brojne kolektive. Stanje povećane napetosti i konflikata održava se i na radnu sposobnost zaposlenih. Fokus se sa rada pomera na okruženje. Zatvoreni kanali komunikacije između suprotstavljenih grupa usporavaju donošenje odluka.

U kolektivima se očito razvija i mentalitet podela „mi protiv njih“, gde svaka grupa postaje defanzivna i sumnjičava prema drugoj. Nivo saradnje opada, a raste sklonost ka predrasudama i ogovaranju.

Višemesečne tenzije ne doprinose smirivanju situacije, a gotovo niko ne razmišlja o onom što će neminovno jednom uslediti – vraćanje u normalne tokove života. Psiholozi tvrde da ovakvo stanje može trajno narušiti odnose, s obzirom na to da ljudi najduže pamte traumatične događaje, a stanje tenzičnosti i konflikata zaista jeste stanje stresa. Neki ljudi nikada neće zaboraviti podele i razdor, naročito ukoliko su se u tim podelama osećali ugroženo. Verovatnoća da će iste osobe ikada ponovo biti produktivan deo kolektiva opada.

U gradu kao što je Valjevo, sredini u kojoj su ljudi upućeni jedni na druge, konflikti koji su odraz političkog mišljenja lako mogu prerasti u nešto više. Netolerantnost ili pak neki oblik nasilja stvara trajne promene u društvu. Iskustva zemalja koje su prolazile kroz slične situacije ukazuju na to da se jedan broj ljudi povlači, nastaje veći obim nepoverenja prema sopstvenom okruženju.

U malim zajednicama, kada neko menja stranu ili je video sve aspekte sukoba, može postati meta osuda, pa čak i stigmatizacije. Ljudi sa strane mogu ih smatrati izdajnicima, dok ih bivši saveznici mogu doživeti kao prevarante. Ovaj društveni pritisak može dovesti do njihove izolacije i smanjenog poverenja od strane drugih, jer u očima mnogih oni nisu „verni“ ni jednoj strani.

Oni koji su pak učesnici, u zavisnosti od toga koja strana „pobedi“, uglavnom, kažu psiholozi, ulaze u period preispitivanja sopstvenog zadovoljstva, postignutih ciljeva. Nije bilo retko da se u Valjevu čuje: „Još 2000-te sam se posvađao sa komšijom, nikad više nismo bili dobri, a to je sad davna prošlost, pa nema smisla.“

Samo vreme i spremnost ljudi da prepoznaju i priznaju greške mogu im pomoći da ponovo izgrade poverenje i pomire se s prošlim događajima, ali to nije uvek lako. Promene u međuljudskim odnosima, pogotovo u malim sredinama, mogu biti duboko ukorenjene i teško se mogu potpuno prevazići bez stvarnog zalaganja svih strana.

Sada niko ne želi da govori o tome, i niko o tome ne razmišlja dok vređa,  podiže nivo tenzija. Stiče se utisak da su sada tenzije čak poželjne. Takvo ponašanje neminovno stvara modele mladima pa otvara pitanje budućih rešavanja konflikata. Pored mladih, značajan je i narativ i patern ponašanja za buduće vlade i opoziciju. Stvaranje narativa da je sve dozvoljeno i opravdano kreira put za buduće modele ponašanja i vlade i opozicije. Nasilje na obe strane ukoliko prolazi nekažnjeno poruka je samo za dalju eskalaciju sukoba . Ipak, jednom će sve proći.

Posle svih štrajkova, protesta i podela, dan posle donosi izazov ujedinjenja, ali i mogućnost za pomirenje. Ako danas živimo u vremenu kada su nesuglasice postale pravilo, sutra bismo mogli biti svedoci novog talasa – pokušaja da se prevaziđe duboki jaz. Možda ćemo jednog dana shvatiti da jedinstvo nije samo politička opcija, već nužnost koja proizlazi iz želje da živimo u društvu koje nije u permanentnoj borbi, već u stalnom dijalogu.

U tom dijalogu, možda upravo primer prosvete – sektora koji je oduvek bio stub društva – može postati početak pomirenja. Jer, ako mi kao društvo uspemo da se pomirimo sa sobom i izgradimo mostove između nesuglasica, verovatno ćemo moći da izađemo iz začaranog kruga podela i krenemo ka budućnosti u kojoj je međusobno poverenje temelj za svaki napredak.

„Mi nismo samo proizvodi našeg društva, mi smo društvo, i moramo biti odgovorni za to.“ – C. Wright Mills