Poslednje istraživanje agencije CRTA ukazalo je da građani u značajnoj meri izražavaju nepoverenje prema političkim partijama, pri čemu je posebno izraženo nepoverenje prema opozicionim strankama — čak 73% građana izjavljuje da im ne veruje.
nepoverenje prema partijama opozicije/AI
Dok je, s jedne strane, evidentna podrška studentima, s druge strane, anketirani građani u istraživanju CRTE ukazali su da je podrška opozicionim političkim partijama niža nego podrška vladajućoj stranci.
Ključni nalazi:
Političke partije na vlasti:
- Uopšte nema poverenja: 43% ispitanika
- Uglavnom nema poverenja: 16%
- Ukupno nepoverenje (zbir prethodna dva): 59%
- Ne zna: 5%
- Uglavnom ima poverenja: 20%
- Ima veliko poverenje: 16%
- Ukupno poverenje (zbir prethodna dva): 36%
Političke partije u opoziciji:
- Uopšte nema poverenja: 41%
- Uglavnom nema poverenja: 32%
- Ukupno nepoverenje: 73%
- Ne zna: 5%
- Uglavnom ima poverenja: 17%
- Ima veliko poverenje: 5%
- Ukupno poverenje: 22%
Ukupno nepoverenje: 73%
U pomenutom istraživanju uočava se da, iako je poverenje u vladajuće partije nisko, one ipak uživaju veću podršku (36%) u poređenju s opozicijom.
S druge strane, istraživanje pokazuje da su građani podjednako bliski partijama na vlasti i opozicionim partijama – 33% građana bliže je vladajućoj partiji, dok je 31% bliže opoziciji.
Najveća zamerka opoziciji među građanima koji nisu bliski vlasti jeste nedostatak ujedinjenosti, što dodatno podriva njihovu sposobnost da se pozicioniraju kao ozbiljna alternativa aktuelnoj vlasti.
Čak 15% građana smatra da opozicija nema plan kako da dođe na vlast, 14% ističe da ne postoji jedan prepoznatljiv i snažan lider koji bi vodio opoziciju, 12% smatra da opozicija ne nudi konkretne odgovore na ključna pitanja građana, 11% navodi da opozicija ima stare vođe koje bi trebalo zameniti, a 8% govori o postojanju ličnih sukoba unutar opozicionih redova.
Samo istraživanje pokazalo je, čini se, već poznatu dinamiku: studentska poruka — „bez političkih partija“ i njihovo neprestano distanciranje od istih — rezultirala je sveukupnim slabljenjem poverenja u partije, pri čemu su najlošije prošle upravo opozicione.
Opšti je utisak da se opozicione partije nisu najbolje snašle u novim okolnostima, te da nisu imale adekvatan odgovor na studentski nastup. Vrlo je moguće da je jedan od ključnih razloga u različito postavljenim ciljevima i načinima njihove artikulacije.
Naime, neutralnom posmatraču može se učiniti da se na političkoj sceni suočavaju dve strane: s jedne — studenti, s druge — opozicija, i to u pogledu načina delovanja i iznošenja stavova. Ključne tačke razmimoilaženja građani mogu prepoznati kroz gotovo gandijevski pristup studenata u rešavanju problema, dok im je u svesti još uvek živa slika bakljade u republičkoj skupštini.
Istovremeno, stiče se utisak da studenti imaju viši zajednički cilj sa građanima — promenu celokupnog sistema, dok opozicione partije rade ono zbog čega su i osnovane — pokušavaju da dođu na vlast. Jedan broj građana, što se vidi i po objavama na društvenim mrežama, izjednačava taj pokušaj dolaska na vlast s ličnim ambicijama opozicionih lidera.
Građani, već izmoreni čestim izborima i vođeni iskustvom decenijskog parlamentarizma, politiku doživljavaju kao prljavu i nečasnu. Tako se, s jedne strane, stvorilo uverenje da studenti „nemaju veze s politikom“, dok, s druge strane, političke partije deluju kao simbol neprestane, dosadne političke linije.
Takav stav potvrđuje i podatak iz ankete da opozicija nema plan. Dok studenti sprovode neprekidne akcije, opozicione partije ostaju dosledne starim obrascima delovanja.
Zanimljiv je i podatak da građani zameraju opoziciji stalno prisustvo starih lidera — ista lica već godinama unazad — koja se, s obzirom na političko iskustvo u zemlji, često percipiraju kao kompromitovana (zbog raznih pregovora i ustupaka poziciji u prethodnim godinama). S druge strane, studenti se doživljavaju kao mladi, perspektivni, neiskvareni — jer i nisu imali političko iskustvo.
Jedna ili dve strane?
Ipak, iako studenti tvrde da neće učestvovati na predstojećim izborima, jasno je — što i sveobuhvatno istraživanje potvrđuje — da će kandidati koje budu podržali igrati ključnu ulogu u sučeljavanju s predstavnicima sadašnje vlasti. Nema sumnje da se može doći do zaključka kako oni koje studenti podrže prolaze na izborima — bez obzira na konkretan plan vladavine.
U trenutnoj situaciji u društvu, političko iskustvo kao kriterijum gotovo i ne dolazi do izražaja — jer ga studenti nemaju. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da će lideri koje podrže zaista biti najbolji izbor. Ipak, pun pogodak mogao bi da se desi na republičkom nivou — kroz predlog ekspertske vlade, a potom i kandidature eksperata na izborima.
Ali ostaje pitanje: šta sa lokalom?