Srbija pa I Valjevo danas obeležavaju praznik rada 1.maj . Sa prosečnom zaradom od četrdesetak hiljada mnogima nije do proslave. Javni sektor praznik obeležava sa dva neradna dana.
Gotovo da se niko više I ne seća protesta radnika koji su na ulicama Čikaga tražili svoja prava I proslava samog praznika rada poprimila je neka druga obeležja I značenja.
Poreklo ovog praznika vodi od 1. maja 1886. kada su stotine hiljada američkih radnika izašli na ulice Čikaga da bi zahtevali opšte prihvatanje osmočasovnog radnog dana. Nasilja nije bilo u subotu i nedelju 1. i 2. maja, ali su se protesti koji su nastavljeni 3. i 4.maja pretvorili u krvoproliće u kom je stradalo 4 člana sindikata i 7 policajaca dok je 67 policajaca bilo ranjeno.
Na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. odlučeno je: „Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost“.
Sindikati su za danas najavili protest u Beogradu dok se u Valjevu ništa posebno neće dešavati. S obzirom da je 1.maj državni praznik koji se praznuje dva dana shodno prethodnim uskršnjim praznicima mnogi su neradne dane I spojili pa će na posao tek u ponedeljak 6. maja. Izuzetak su oni koji slave Djurdjevdan tog dana I koji ni tada neće na posao.
Ipak privatni sektor ovaj praznik već godinama unazad ovaj praznik obeležava uglavnom radno pa su retki oni koji tih dana neradno praznuju. Iako je ovaj dan praznik rada I praznik svih radnika retko ko da se zaista zapitao ima li zaista povoda I dobrog razloga sem nasledjene tradicije obeležavanja, da se ovaj dan uopšte praznuje.
U trenutku kada statistika kaže da je prosečna zarada bez poreza I doprinosa u februaru ove godine iznosila 52 426 dinara, a u Valjevu par hiljada manje gotovo da se zaboravlja na veliki broj onih kojima je statistički prosek nedosanjani san. Istovremeno, za razliku od davnih godina kada su radnici gotovo imali privilegovan status o poštovanju prava zaposlenih gotovo da više niko I ne govori. Nije teško zapaziti da I pored činjenice da je Zakon o radu obavezujući za sve prava ostvaruju samo zaposleni u javnom sektoru u najvećoj meri dok privatni sektor ima jasnu poruku – Ili radiš ili si zamenjen. Upravo na taj način došli smo do još jednog poraznog podatka da je najveći strah koji gradjani Srbije trenutno imaju strah od gubitka radnog mesta. Koliko je I sa ostvarenom zaradom I na koji način moguće živeti u Valjevu pokazuju I podaci o potrošačkoj korpi koja je dvaput veća od prosečne zarade.
U takvim uslovima nepoštovanja prava I nejednakosti medju zaposlenima Valjevo dočekuje dan koji nazivamo praznikom.
Stare navike odavno su nestale kada je u pitanju obeležavanje ovog dana pa se u Valjevu samo sa setom još po neko priseća odlazaka na uranak na Pećinu, pripreljenih programa I dešavanja. Praznik će I ove godine obeležiti mladi Valjevci bez ulaženja u samo značenje ovog dana odlaskom na uranak na reku Gradac koja je poslednjih godina sve manje interesantna za ovaj datum ili žurkama u privatnoj režiji koje će trajati do ranih jutarnjih sati.
Kada praznik svedemo na neradne dane I kada teško da možemo da objasnimo šta je njegovo pravo značenje veliko je pitanje da li onda taj datum možemo zvati I nekim drugim imenom? Vrlo moguće da možemo.
S.V.
Svi vrlo dobro znamo kako se dobija prosek necega …. statistika sve pokazuje, a ne govori nista, pa tako i ovo da je valjevski prosek cetrdesetak hiljada nema veze sa realnoscu … naravno, kad se dodaju plate visoko pozicioniranih opstinara direktora sudija i sl do te cifre se i dodje … inace , skupljaci djubreta imaju jedva 30 , vozac u vodoovodu 35 toliko i salterasi , terenci u distribuciji i kopaci u vodovodu jedva 35, parking servis jos gori oko 30, pekare , kafici oko 30 u trgovinama kataklizma od 25-30 …. tuzna srpska realnost , premazana izmisljenim ciframa koju vecina stoicki trpi donodeci vikendom sve sto moze sa sela , bar do sezone malne i kupne …
A od koga oni očekuju rešenje? Da neko drugi poturi d..pe za njih?