U Srbiji samo dve vinarije proizvode penušac, a za "Novosti", otkrivaju malo poznatu tajnu novogodišnjeg pića. "Aleksandrović" iz Topole i "Kovačević" iz Iriga proizvode penušce po kvalitetu ravne onima iz Francuske. Uz pucanj čepa nestaju najfiniji sadržaji
PONOĆ otkucava, odbrojavanje je na kraju, a euforija je na vrhuncu! Čestitanje i "pucanje" šampanjskih čepova samo što nije počelo – stiže Nova godina! Neka slavlja će se, ipak, razlikovati… Umesto šampanjaca uvezenih iz inostranstva, u najluđoj noći iskusni ljubitelji vina nazdravljaće čašama sa nizom karakterističnih šampanjskih "perli" u kojima će biti vino – proizvedeno u Srbiji.
Dve vinarije u Srbiji – vinarija "Kovačević" iz Iriga i "Aleksandrović" iz Topole, objašnjavaju poznavaoci vina, primenjuju originalnu, ali i najskuplju tehnologiju proizvodnje penušavog vina i već nekoliko godina neguju penušce koji mogu da stanu "rame uz rame" sa onima iz postojbine ovakvih prestižnih vina – Šampanje u Francuskoj.
– Drago mi je što su se dva vrhunska proizvođača odvažila na ovaj poduhvat koji je u svetu vina u stvari znak prestiža, jer je proizvodnja penušca, na način koji su odabrali, sam vrh koji vinarija može da postigne – zadovoljan je dr Vladimir Puškaš, koordinator Odeljenja za vino i alkoholna pića, na novosadskom Tehnološkom fakultetu. – Istina, proizvodnja penušca u Srbiji nije velika obimom, ali mora se priznati i da potražnja za ovakvim vinima u Srbiji nije velika. Ipak, koliko mi je poznato, još neke vinarije polako pripremaju svoje penušce, tako da verujem da će se stvari menjati.
Duboko ukorenjeni običaj da se, kada se otvara šampanjac, on dobro protrese i uz prasak, otvori, kako ukazuje Puškaš, najčešće je kontraproduktivan. Njime se, objašnjava Puškaš, postiže samo vizuelni i zvučni efekat.
– Naglim izbacivanjem ugljen-dioksida, i smanjivanjem pritiska u flaši sa tri na jednu atmosferu, gube se najfiniji sadržaji vina – kaže ovaj ekspert. – Samim tim, ako ste pravi ljubitelj vina – "ne pucajte"!
Miroslav Kovačević, vlasnik podruma "Kovačević" u Irigu, u kom su, 2009. godine počeli proizvodnju penušavog vina, objašnjava da godišnje proizvedu oko 20.000 boca penušca brenda "Kovačević". U Srbiji, međutim, ostane tek oko dve ili najviše tri hiljade boca. Ostale se, uz uživanje, popiju u inostranstvu.
Raduje me što broj ljudi koji piju penušava vina i kada nije praznik, u Srbiji polako raste – kaže Kovačević. – Mi smo, kada smo ulazili u proizvodnju odabrali najstariji, najkomplikovaniji i najosetljiviji postupak sa mnogo ručnog rada, ali, njegov rezultat je i najkvalitetnije vino. Naš penušac, za koji koristimo 85 odsto grožđa sorte šardone i 15 odsto rajnskog rizlinga, drugi put fermentira u bocama i tu se ni po čemu ne razlikuje od najpoznatijih svetskih šampšanjskih imena, kao što su "moet" ili "dom perinjon"… Istina, razlike ipak ima, ali u ceni, jer u podrumu, naš "kovačević" košta oko 1.400 dinara, a uvozni šampanjci, gotovo istog kvaliteta, i desetak puta su skuplji… Darko Bogdanović, tehnolog proizvodnje vina u vinariji "Aleksandrović", objašnjava kako je ova vinarija,
kada je ulazila u posao sa penušavim vinom, angažovala stručnjake sa instituta u Šampanji, posvećenog upravo ovoj vrsti vina.
JUGOSLAVIJA VOLELA "MILION"
VEĆINA stanovnika nekadašnje SFRJ, podseća Puškaš, sa penušavim vinom susrela se, kupujući poznati domaći šampanjac "Milion".
– Ovaj šamšanjac, iako je bio proizveden tehnologijom za "masovnu upotrebu", sa fermetacijom u tankovima, donosio je dobar odnos cene i kvaliteta – ističe naš sagovornik.
– Sada se, nažalost, kupci najčešće rukovode cenom, pa, tako, za nekoliko stotina dinara kupuju nešto što lepo izgleda, ali sa pravim penušcem ima malo veze. Praktično, kupuju samo etiketu i prosečno, pa čak i loše vino sa dodatim ugljen-dioksidom.