Nekoliko pacijenata, među kojima i dvoje dece, primljeno je na Infektivno odeljenje valjevske bolnice zbog, srećom, lakšeg trovanja otrovnim gljivama.
Nakon obilnih kiša pečurke bujaju u šumama, a ljubitelji pečurki već ovih dana krenuli su sa berbom. Gotovo svake godine u Valjevu i valjevskom kraju zabeleži se bar po jedno trovanje gljivama jer se umesto jestive pečurke ubere njena otrovna dvojnica.
U Valjevskoj bolnici trenutno je zbrinuto nekoliko pacijenata zbg trovanja gljivama medju kojima i dvoje dece, po rečima dr Snežane Arsenijević načelnice infektivnog odeljenja lica su konzumirala pečurku zavodnicu inače otrovnu dvojnicu lisičarke.
Zbog toga, zajedno sa Gljivarskim društvom Valjevo ovo odeljenje uputilo je apel svim građanima koji beru i jedu gljive, kao i prodavcima gljiva, da budu daleko precizniji i obazriviji pri utvrđivanju njihove jestivosti. Preporuka je da građani konsultuju stručnjake i dobre poznavaoce, a ukoliko imaju simptome trovanja da se što pre jave lekaru.
Dragić Tomić predsednik Gljivarskog društva navodi da ljudi često beru pečurke svake godine na istom mestu verujući da će tako ubrati jestive pečurke što zapravo I ne mora da bude tako.
“Jestive lisičarke rastu ispod lišća, dok slične otrovne zavodnice, kojima je već bilo trovanja i prethodnih godina, rastu busenasto na panjevima. Umesto jestive zelene zeke, vrlo lako se može ubrati zelena pupavka. Česta, kobna zamena su i divlji šampinjoni i pupavka, koji su isti kada se pogledaju odozgo. Ali, pupavka uvek ima bele listiće, a šampinjoni nikada nemaju bele već su u mladosti oni prvo rozikasti, a sa starošću polako tamne i budu kao čokolada. Rudnjača koja je jestiva, pak, meša se sa ušiljenom otrovnom pupavkom. Za one koji ne znaju, veoma rizične su biserke jer se lako mogu zameniti sa vrlo otrovnim panterovkom. Kod panterovke, međutim, meso je uvek belo, dok kod biserke pocrveni,” objašnjava Tomić.
On navodi da je posebno opasna zelena pupavka čija je smrtonosna količina 20 grama.
Ništa bezbednije po njegovim rečima, nisu ni pečurke koje se mogu kupiti na pijaci jer one retko ili gotovo nikada ne prolaze proveru . Članovi Gljivarskog društva u ovom period godine ipak obilaze pijace I prodajna mesta I koliko je moguće pogledaju šta je ono što se prodaje ipak ozbiljnija I organizovana kontrola praktično ne postoji.
“Gljive u Srbiji su, naime, zakonom potpuno neregulisano područje, od toga ko može da ih skuplja i ko kontroliše ubrane gljive, do toga ko može da ih prodaje na pijaci. Prodaju gljiva može da spreči samo komunalna inspekcija ako prodavce uoči na mestu koje nije dozvoljeno za trgovinu, dok za berbu gljiva nije nadležna nijedna inspekcija. Neophodno je zato sistemsko uređenje, kao što je, na primer, prodaja sira i kajmaka”, smatra Tomić.
Lokalna samouprava ne izdvaja dovoljno novca za rad ovog društva pa je praktično njihova aktivnost dobrovoljna dok s druge strane svako lečenje zbog trovanja gljivama ima svoju cenu .
Primera radi zamena krvi na VMA zbog trovanja zelenom pupavkom kreće se od 3 000 do 5 000 evra.
Ljudski život pak s druge strane nema cenu.