Sada kada je postalo jasno da škola u Ogladjenovcu zatvara svoja vrata , a projekcija je da u njoj narednih šest odina neće biti djaka , dve akademske slikarke odlučile su da svoje legate poklone ovoj školi i od nje praktično naaprave malu galeriju u koju će deca doći makar da vide slike.
Škola u Ogladjenovcu koja je devedesetih godina prošlog veka imala čak stotinak djaka sada zatvara svoja vrata . Dece više nema, ali dve slikarke koje su nekada bile djaci ove škole u želji da na vratima ipak ne ostane katanac, odlučile su da u školi od dve učionice naprave prostor za izlaganje svojih legata.Nekada djaci škole , a sada akademske slikarke Milijana Juca Jovanović i Spomenka Alečković, darovale su slike u nadi da bi i sam prostor škole mogao biti i prostor za slikarsku koloniju.
“ Dve godine smo moja nekadašnja učenica a sada drugarica, razmišljale kako možemo da se odužimo našem rodnom selu i školi u kojoj smo naučile prva slova, prve poteze slikarskom četkicom, prve životne lekcije. Ljubav prema zavičaju i školi je bila pokretač ideje da poklonimo svoje slike, kako bi se oformio izložbeni prostor, da škola ne bude jednostavno zaključana. Možda još izvesno vreme neće biti dovoljno đaka da škola ponovo bude škola, ali sada može biti mesto za dečje likovne radionice, pesničke večeri ili mali etno muzej narodnih običaja ovog kraja“, kaže Milijana Jovanović, članica Udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Srbije, koja sada živi i stvara u Rumi i koja je, pre karijere slikarke, u ovoj školi radila kao učiteljica.
Njena nekadašnja učenica, takođe akademska slikarka Spomenka Alečković, koja još od 90-tih godina živi u Frankfurtu i predsednica je tamošnjeg Udruženja likovnih umetnika, podseća da se prvo školsko zvono u njenom rodnom Oglađenovcu začulo davne 1927. godine.
„Bilo bi tragično da dozvolimo da škola koja je radila čak u vreme Drugog svetskog rata, koja je odškolovala toliko generacija, bude zaboravljena i urušena. Ovo je najmanje što se moglo učiniti, svaka ideja da u ovom prostoru bude dece, makar one posvećene umetnosti ako ne na časovima, dobro je došla a mi ćemo koliko možemo uložiti i pomoći“, poručila je Spomenka Alečković.
U školi se zvono više ne čuje , ali bi se dečiji osmeh opet mogao videti i čuti ukoliko bi u školi bile organizovane likovne radionice.
Nastave u ovoj koli odavno nema, a ako je verovati podacima neće je ni u narednim godinama biti, ali zato ima slika i sećanja na ono što je škola nekada bila.
S.V.
Vi se ljudi sprdate sa narodom, kao inaj nesrećni lik sa muzejom fantastike. Nema dece nema škola vi skrećete pažnju na zalutale likove i njihove slike. Jedva da je neko čuo za njih. Nema dece to je alarmantno stanje a vi ga relativizujete slikama. STRAŠNO.
kako te nije sramota valjevac, da ovako blebećeš, kamo sreće da si bilo šta pozitivno napisao na ovaj mali i skromni poklon dve umetnice koje su rodjene u ovom prelepom sellu, koje pokušavaju da pomalo vraćaju dušu ovim našim jadnim selima. Ti se sprdaš i ne znaš šta pišeš. Stvarno STRAŠNO.