Ostavka Milivoja Simovića u Valjevu uzburkala je javnost , a pojedini su bezmalo krenuli u političku kampanju u pokušaju sakupljanja političkih poena i tamo gde im nije mesto i gde realno ne bi trebalo da ih bude. Zašto ne verujemo u ostvaku kao moralni čin?
O mogućoj ostavci dr Milivoja Simovića dojučerašnjeg direktora DZ govorilo se unazad nekoliko meseci. Skupština je oformila komisiju koja se bavi ispitivanjem rada ove ustanove , a u javnosti se istovremeno pojavljuju oprečne informacije oko utvrdjivanja odgovornosti. U izjavi za Vamediu Simović navodi da će javnosti sve vrlo brzo biti predočeno te i da ne treba ishitreno zaključivati već sačekati da komisija uradi svoj posao.
Podnošenje ostavke nije česta pojava u političkom životu. U Valjevu nije bilo mnogo takvih primera . U javnosti se najčešće govori o ostavkama kao kompromisima u dogovoru sa nekim "jačim" strukturama, a ne kao moralnom činu pojedinca. Do ovakvog mišljenja u javnosti došlo se nakon što je borba najpre za rukovodeće mesto postala šarada i odluka podobnosti , a ne kvalifikacije. Tako dobijena pozicija grčevito se čuva čak i onda kada celokupna javnost očekuje moralnost na delu.
Istorija pokazuje da je najviše ostavki podnošeno u vreme Tita, a pojedini istoričari tumače tu pojavu ne kao deo političke kulture tog vremena nego kao posledicu totalitarnog i represivnog režima, drugi pak misle da je ideološka strana tih ostavki bila presudan faktor. Mišljenje i pretpostavka da su sve ostavke iznudjene čak i onda kada to nisu, dovode neminovno do satanizacije podnosioca ostavke u javnom životu. Javnost polemiše i spekuliše informacijama na temu istog .Pravila kažu da nakon što neko lice proceni da nije u mogućnosti da iz različitih razloga obavlja poverenu mu dužnost treba da podnese ostavku.
Komisija koja je oformljena u jednom trenutku utvrdiće i da li je bilo odgvornosti u slučaju Simovića , ali će njegova politička pa i moralna "egzekucija" biti izvršena mnogo ranije . Nakon toga šta god da komisija ustanovi javnosti neće biti zanimljivo jer će se u istoj javnosti njegova ostavka u toj meri eksploatisati da će medju obiljem informacija biti vrlo teško raspoznati koja je prava i istinita i kojoj treba verovati. Time će praktično moralni deo odluke o podnošenju ostavke biti u potpunosti diskreditovan. Niko se u javnosti neće baviti aspektom I uglom podnosioca ostvake već isključivo kontekstom koji nameće manipulacija činjnicama.
Zloupotreba nečije ostavke nije nepoznata u političkom životu pa je u Valjevu još juče u toku dana krenulo slanje SMS poruka koje imaju samo jedan cilj , poruku -" Ja sam doveo do te ostavke!". U tim porukama bilo je moguće pročitati niz optužujućih informacija. Pomenute SMS poruke na žalost sada eksploatišu mnogi bez mogućnosti provere koja je od plasiranih informacija tačna. U ovakvom obliku satanizacije jednog lica neminovno se dodaje i njegova politička opredeljenost jer poruke šalje upravo politička grupacija kojoj apriori ne može biti za cilj satanizacija pojedinca već nanošenje štete političkom protivniku i pridobijanje političkih poena za sebe. U ovom slučaju politička grupa je i tužilac i sudija istovremeno potpuno prenebregavajući uticaj nadležnih organa. Ukoliko se u slučaju Simovića potvrdi da je bilo nepravilnosti u radu postoje nadležene institucije koje će se baviti daljim procesuiranjem . Ali ovoj političkoj grupaciji to nije neophodno niti će ići toliko daleko u praćenju celog slučaja koji se može završiti negativno , ali i pozitivno po Simovića.
Upravo ovakvo ponašanje pojedinih političkih grupa koje po svaku cene žele političke poene dovodi nas do toga da se svaka ostavka posmatra kao zlo pa i potencijalni podnosioci ostavki o njima ne žele ni da razmišljaju. Ovakvo politikanstvo nas dovodi i do toga da na brojnim mestima u Srbiji na direktorskim pozicijama sede loši kadrovi, ali oni neće podneti ostavku bez obzira da li njihovo ostajanje na funkciji zapravo dalje nanošenje štete preduzeću, ustanovi.
Podnošenje ostavke trebalo bi da bude izraz prihvaćene odgovornosti , a ne svesni odlazak na giljotinu i samoubistvo istog. Ostavka bi trebalo da pokaže da mimo funkcije postoji i život i kvalitet života u jednom gradu kao što je Valjevo.U pretpostavkama krivice smo otišli jako daleko pa se više I ne razmišlja o drugoj mogućnosti.
“ Ako podnosi ostavku – kriv je!” , koliko smo puta to pomislili? A zapravo kriv je jer nije pristajao na podelu karata kakva je napravljena I ne pristaje da igra po uvreženim pravilima . Dokazana odgvornost svešće se na zakon i na lice kom se odgovrnost dokazuje, ali bez obzira na to što jedino zakon može biti merodavan mišljenje većine je u ovom trenutku nameće kao merodavnije.
Da li se ikada može pretpostaviti da moralni čin podnošenja ostavke može biti presudan faktor sagledavanja stvari? Da li ukoliko neko lice uvidja svoj neuspeh , a na položaju je može sebi sada da dozvoli luksuz slobodnog mišljenja I kaže : “ Nisam uspeo u tome što se od mene očekivalo I smatram da treba dati šansu nekom ko u tome može da uspe? “Očito ne. Kod nas se ostavka doživljava kao priznanje krivice koja isključivo podrazumeva korupciju, zloupotrebu. Ostavka tako kao moralni čin kod nas je postala neprihvatljiva I svodi se na floskulu u samom tekstu ostavke.
Dok čekamo da komisija da svoj zaključak i sa pravim informacijama izadje u javnost, da li možemo sebi da dozvolimo da ne budemo deo mase koja apriori "kači" slovo srama na ledja ovog čoveka pa i svakog sledećeg koji donese takvu odluku? Da li ćemo tada poslati kao javnost poruku da je ovo zemlja zakona i prava i razumnim prihvatanjem realnosti shvatiti da smo spremni da se menjamo te i da isto očekujemo i od onih koji su na položajima?
S.V.