“Bože moj, kakva li je to graja u Krniću?! Bubnjaju bubnjevi, lupaju daireta, zurlaju zurle, ciče ćemaneta… Baš odavno nije bilo toliko huke i čuda ni u Vladimircima, gde je kapetanija, kamoli u Krniću. Ne treba se čuditi, veliko je veselje!
Slavu slavi David Uzlović, ćata opštinski. Došli mu gosti sve po izboru. Da već i ne pominjem odabrane ljude iz samog mesta …” Glava šećera-Milovan Glišić
Tako je trebalo biti , ali nije bilo.
Svečano otvaranje Šeste škole odavno se očekivalo. Shodno dogadjajima koji su prethodili otvaranju I prosečnom Valjevcu je bilo jasno da otvaranje škole nije samo obično otvaranje nekog objekta koji se gradi 29 godina, već objekta koji će ostati zapisan kao jedini objekat koji je aktuelna vlast otvorila. Istini za volju , oni ga nisu ni gradili , ali činjenica da su makaze za presecanje crvene trake već počele da hvataju rdju, bila je neumoljiva.
Iskreno vrpca se mogla preseći na 50 metara ulice Vojvode Mišića, ali je činjenica da gosti ne bi mogli stati na tako malu površinu to zaustavila. Mogla je u Ulici Jakova Nenadovića, ali bi govornik u tom slučaju bio niži od prisutnih jer je ulica potonula. Možda u Hajduk Veljkovoj ? Ali kako znati gde je sredina za kadar kad je bela linija diskutabilna, a I tamo ima potonuća pa govornik može biti nedaj Bože malo ukrivo. Niko ne može reći da presecanje nije moglo biti u industrijskoj zoni, ali bi za svečanost trebalo biti prikladno obučeno, a uslovi puta traže skafandere I posebnu obuću, a za to tender još nije raspisan. Najlogičnije u svemu jeste Ulica Vuka Karadžića, gde bi se od oborenih platana napravile klupe na kojima će ugledne zvanice sedeti. Šta? Nije završeno? Biće. Ali nije ni početo. Pa jel sad kampanja ili na proleće? Pa tad će I početi.
Sad kad je škola otvorena, vrpca presečena, lako se isti objekat može slikati za predstojeću kampanju uz obavezne navode : Radimo –gradimo!
Na otvaranju je vidjena I jedna “nenormalnost”.Nijedna poznata pevačica, samo dečica koja su zaista pripremila divan program. Razlog se može pretpostaviti, svi gledaoci stadiona Čair (FK Radnički Niš) za koji tvrde da ih je toliko bilo na koncertu Maje Berović , njih 18 000, ne bi moglo ni da stane u dvorište škole . Stadion veličine Čaira je lako smestiti ispred Centra za kulturu, ali kako u školu?
Kad je već takva zgoda, red je bio I da se to proslavi. Standardne jagnjeće brigade o trošku gradjana trebalo je da se nadju na velikom ručku u restoranu Platani. Ostali na otvaranju trebalo je da se posluže na licu mesta I potom razidju.
Na tom ručku , ključna mesta trebalo je da zauzmu gospoda iz ministarstva , Vlade, posebno poslati prema veličini samog dogadjaja. Ali su mesta ostala prazna. Niko značajan nije došao. Još gore, čak ni neko beznačajan nije došao. Proslava otvaranja tako se svela na poznatu rečenicu “u krugu porodice”.
Ko nije stigao da uz kikiriki na licu mesta ispred škole proslavi otvaranje, morao je trbuhom za kruhom svako svojoj kući. Izuzetak je kako navodi izvor Vamedie, član Veća koji upravlja prosvetom u Valjevu Miroljub Ivanović koga je trbuh odveo u restoran gde je zabezeknuto saznao da je sve propalo, iz Bg niko nije došao.
Sad bi zluradi mogli reći da je umesto “fešta” bilo samo “nešta”. Još zluradiji da očito ne valja kad se jede, a ne valja ni kad se ne jede, a zna se da se obroci ne smeju preskakati.
U svemu ovome jedno je sigurno – Vuci nisu siti , ali da li su koze na broju?