U trci za zaposlenjem , mnogi nisu ni svesni, sve počinje odabirom pravog zanimanja. Mladi su često izmedju sopstvenih odluka i saveta roditelja. Odluku bi ipak trebalo da donese dete uz odredjene sugestije i provere.
Tek poslednjih desetak godina javnost je počela da uvidj potrebu za profesionalnom orijentacijom na pravi način. U valjevskoj Filijali za zapošljavanje kažu da postoji veliko interesovanje kako roditelja tako i dece. „Ne treba zaboraviti da 97% dece posle završene osnovne škole nastavljaju školovanje. Taj procenat je malo drugačiji kada je u pitanju fakultet , ali je poslednjih godina i taj procenat porastao . Cilj ljudi koji rade na profesionalnoj orijentaciji je da učenike motivišu da nastave školovanje i steknu odredjeno zvanje u skladu sa mogućnostima i sposobnostima počev od materijalnih pa potom socioloških i drugih. Postoji uvek 30 do 40 učenika koji su posle srednje škole potpuno spremni da nastave školovanje na osnovu svih dotadašjih faktora kao što su uspeh iz škole, zainteresovanost, materijalna spremnost i spremnost roditelja da ih podrže“, objašnjava psiholog Žana Djurić zaposlena u NSZ upravo na poslovima profesionalne orijentacije.
Ona navodi da je materijalni momenat sve značajniji poslednjih godina jer obrazovanje samo po sebi nije više jeftino , a uz dodate troškove odvojenih života cifra koju je potrebno izdvojiti za studenta često prevazilazi platežne mogućnosti roditelja.
„ Sve je više onih koji se opredeljuju za Više škole u svojim gradovima nego za fakultete van svog grada. Ali i to školovanje košta . To je generalno faktor koji kasnije dovodi do nekih usporavanja završavanja školovanja. Profesionalna orijentacija u tom smilsu ima jednu motivišuću ulogu a sa druge strane prvi korak je procena interesovanja učenika. To je nekada bilo obavezno da se na nivou celokupne generacije rade istraživanja da li žele da nastave školovanje koji su to profili za koje su zainteresovani. Sada takvo anketiranje verovatno mnogo košta pa uglavnom kao takvo izostaje.Ali se zato uzima uzorak od 20% i takvo anketiranje uradi“, objašnjava Djurić.
Ona dodaje da su i do sada saradjivali sa školama u smislu pravljenja odredjenih obrazovnih profila u zavisnosti od potreba tržišta.Učeniku je s druge strane potrebno podrobno predočiti informacije vezane za odredjene poslove kako bi se pomoglo u odlučivanju odnosno opredeljenju. Iako su informacije dostupne na više nivoa ostaje pitanje koliko osoba sa 15 godina može zaista da donese odluku o svom budućem zanimanju?Djurićeva kaže da je procena da je takva osoba sposobna svega 50% da odluku donese. „ To je ipak procena i odluka srca , a ne razuma. Potrebno je da deca dobiju informacije i od lekara i psihologa jer roditelj je najčešće pristrasan i na osnovu svog ličnog iskustva koje je često negativno bira smer detetu i opredeljuje ga za dalje školovanje.A bez obzira na uzrast od 15 godina ipak se odluka daje detetu , ali lično mislim da je velika uloga psihologa u smislu ako u tom nekom razgovoru prilikom procene i opredeljenja bude prisutan i roditelj i onda svi mogu da sagledaju i predrasude i stereotipe prema zanimanjima, ukoliko postoje“, kaže Djurićeva.
U vreme kada sve veći broj ljudi ostaje bez posla i samim tim stiče sopstevna negativna iskustva nije teško pretpostaviti da kao roditelj osnov za odredjene predrasude traži upravo u ličnom već izgradjenom stavu.Ipak neka deca čvrsto se drže svojih uverenja vezanih za izbor koji donose pa i u situacijama kada se predočavaju informacije koje govore suprotno od pretpostavljenog izbora deteta ono ipak ostaje dosledno svom stavu.“To je kao kad se bira partner za život ili brak kako hoćete, ali tu se postavlja pitanje da li na nekog uticati da li je nešto drugo mnogo bolje?Vreme tu igra isto značajnu ulogu. Popuštanju tu prosto nema mesta jer postoje informacije o nezaposlenima, recimo koliko ima medicinskih sestara, ako bira srednju školu ili poljoprivrednih inženjera , ako je u pitanju fakultet. To su sve relevantni podaci koji već sutra mogu biti promenljivi.Promenjljiv u smislu da se oni odmah svio zaposle u roku od godinu dana pa dok dete završi možda nijedan neće biti na evidenciji . Tako taj podatak ne može da bude opredeljujući. Oni koje podaci najmanje zanimaju su deca. Oni nikad ne dodju ovde da pitaju recimo koliko ima nezaposlenih lekara , ja bih da upišem medicinu. Tu deca mogu dobro da procene kao što i ja njima kažem , čovek nosi zanimanje. Imate situaciju recimo magistra likovnog koji je sam na evidenciji za zapošljavanje 15 godina pa je pitanje da li je on problem što se nije zaposlio ili je problem društvo što ga nije uposlilo?“kaže Djurić.
Ona navodi da se na evidenciji često nadje preko sto diplomiranih pravnika jer očito sa dolaskom privatnih fakulteta postoji takva tendecija obrazovnog profila u smislu ekspanzije pa primeri pokazuju da postoje osobe koje se zaposle za pet ili šest dana , a neko na posao sa istim zvanjem čeka nekoliko godina.U tom slučaju neophodno je otkriti koji je uzrok tome ?Da li se radi o osobinama ličnosti ili nekim drugim faktorima kao i u kojoj meri ti faktrori jesu presudni?…..nastaviće se