Jedno od prava naših građana kao potrošača jeste pravo na dostupnost osnovnih životnih potreba – hrane, odeće, higijene i drgih, kao i dostupnost usluga obrazovanja, zaštite zdravlja, snabdevanja energentima itd.
Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (Službeni glasnik RS, br. 45/2013) uređeni su odnosi (prava i obaveze) učesnika u toj oblasti, pri čemu značajno mesto imaju prava i dužnosti pacijenata. Način ostvarivanja i način zaštite tih prava dodatno je propisan Zakonom o pravima pacijenata koji je objavljen istovremeno sa prethodnim.
Od ukupno 19 stavki prava pacijenata, među najznačajnijim su pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, bezbednost pacijenta, privatnost i poverljivost, kao i prava deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama. Ništa manje nisu važna i ostala prava, među kojima su pravo na prigovor ako pacijent smatra da mu je uskraćeno neko od zakonom garantovanih prava, kao i pravo na naknadu štete nastale usled stručne greške zdravstvenog radnika.
Naš svakodnevni život u postojećim uslovima i okolnostima karakteriše slabo ili nikakvo poznavanje propisa u mnogim oblastima od vitalnog značaja za svakog pojedinca i njegovu porodicu, pa tako i u oblasti zaštite prava pacijenata. Bilo bi nepošteno „krivicu“ za to pripisati građanima, njihovoj nezainteresovanosti i indolenosti. Pre će biti da je u pitanju izostanak bilo kakvog oblika njihovog informisanja (obaveštavanja) o navedenim propisima od strane nosilaca poslova i obaveza koje ti propisi „prozivaju“, osim časnih izuzetaka.
„U obezbeđivanju i sprovođenju zdravstvene zaštite u Republici učestvuju građani, porodica, poslodavci, obrazovne i druge ustanove, humanitarne, verske, sportske i druge organizacije, udruženja, zdravstvena služba, organizacije za zdravstveno osiguranje, kao i opštine, gradovi, autonomne pokrajine i Republika“ – doslovce piše u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Po onoj narodnoj „Mnogo babica …“, to jest, tamo gde se svi petljaju bez jasno utvrđenih nadležnosti, male su šanse na uspeh, što je karakteristika naše zdravstvena zaštite. I ne samo nje.
Doduše, citirani zakon precizira pravo pacijenta na prigovor ako smatra da mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili kad nije zadovoljan pruženom zdravstvenom uslugom. Usmeni ili pisani prigovor pacijent može da podnese rukovodiocu zdravstvene ustanove ili zaštitniku pacijentovih prava kojeg obavezno imenuje svaka od tih ustanova uključujući i privatnu praksu. Osim toga jedinica lokalne samouprave (grad ili opština) obavezna je da odredi pravno lice koje treba da obavlja poslove savetnika za zaštitu prava pacijenata i da obrazuje Savet za zdravlje građana na svojoj teritoriji.
Kad se sve sabere, pomnoži i raspodeli, građani Valjeva i pripadajućih seoskih naselja, kao uostalom i celog Kolubarskog okruga (da ne idemo dalje), nemaju predstavu kome, u kojoj (ne)prilici i kako da se obrate radi zaštite svojih prava u oblasti zdravstva, pa smo se svi našli tu gde jesmo, ne izuzimajući ni odgovornost udruženja za zaštitu potrošača koja i te kako imaju prostora i obaveza da dadnu svoj doprinos unapređenju zaštite prava pacijenata na ovim prostorima. Neće valjda tako biti do u nedogled.
Dragan D. Popović
Udruženje VAPOT