Prilikom donošenja odluka o budućem zanimanju pomoć može da pruži služba zadužena za profesionalnu orijentaciju u valjevskoj Filijali zapošljavanja. Psiholog Žana Djurić kaže da je neophodno da dete prodje odredjeni oblik testiranja.
„ Tu imamo test ličnosti, test sposobnosti, test opštih interesovanja. Jer imate decu koja su podjednako aktivna u svakom školskom predmetu i onda je neophodno uraditi test interesovanja . Ipak mnogo toga može da se zameni jednim dobrim intervjuom. Moguće je dorediti šta je najbolje , a šta je alternativa u drugom slučaju. Postoje i deca koja su nezainteresovana . Tu govorimo o slabom intenzitetu interesovanja. Takodje uzrok može biti psihofizički kad je samo dete u pitanju , a može biti i sociološki da okolina nije dovoljno podsticajno delovala na njega. To često objašnjavamo stavom flegmatične porodice –Neka ide kako ide, šta god ti učio tako će ti biti“, navodi Djurićeva slučajeve iz prakse sa kojima se susreće.
Ipak i za takve slučajeve postoje rešenja do kojih se dolazi kroz testiranja. „ Sve je na sugestiji i razgovoru u kom se dolazi do osvešćivanja deteta u kome ono samo dolazi do odgovora i rešenja. Mnoga deca već znaju šta će i ovde dolaze da samo tu odluku verifikuju. Oni uvek traže podršku čak i kad imaju odluku“, kaže Djurićeva.
Glavobolja svih roditelja dece završnih razreda traje gotovo ceo završni razred , sve dok se konačno proces upisa ne završi.Iako na prvi pogled izgleda da su glavobolje oko odabira zanimanja veće kod roditelja čija su deca mladja, praksa pokazuje da to i nije tako jer se radi o većem izboru. Primera radi u Valjevu postoji samo pet srednjih škola svaka sa nekoliko profila zanimanja dok kada je reč o fakultetima i višim školama u pogledu broja zanimanja izbor je dramatično veći. „ Čim je veći izbor dilema je veća. To je kao skok u budućnost , a pritom treba voditi računa da se ne povredite. I upravo oni traže više pomoć stručnjaka nego roditelja. Njima je potrebno čak i da pokriju neuspeh možda , a sa druge strane će reći da im je stručnjak upravo potvrdio ono što oni jesu . Učenici osnovnih škola su mali i nespremni na odvajanje od porodice i kuće. U osnovi to odvajanje je veliki problem jer odvajanje teško podnose i oni sa 18 godina. Potrebno je razumevanje porodice za sve to. Imamo slučajeve da se vraćaju , nisu sigurni da je to za njih i ne samo srednjoškolci već i studenti. Mi nemamo posebno dobro razvijen program prekfalifikacije koje će ih odvesti u neko srodno zanimanje ili već ono koje oni žele“, navodi Djurićeva. Podaci pokazuju da se jedan procenat uičenika vraća kući zbog porodsičnih problema koji mogu biti bolesti roditelja, slabljenje finansijske situacije ili drugi sličan razlog.Praksa ih naziva „studentima žrtvama“ koji mogu od školovanja odustati i privremeno. „ Treba razumeti da je roditeljima učenika osmih razreda mnogo teže da ih odvoje od kuće dok kad su studenti u pitanju teže je studentima , a roditelji žele da ih pošalju dalje, spremni su za njihov odlazak. Kod osmaka postoji problem u odredjenim školama kao što su vojne ili škole policije , koji se može razumeti kao odgovaranje na odgovornost jer nemaju taj sistem razvijen. Njima je još neko potreban da ih nutka , a tamo se suočavaju sa rigidnim satnicama rada i učenja. Ukoliko ne mogu da se uklope , vraćaju se kući. Sve je stvar pojedinca i porodice kako to rešiti“, kaže Žana Djurić.
Roditelji vrlo često kako bi dete uključili u sistem obaveza želeći da stvore odredjene navike, dete preopterećuju. Obrazovni program sa druge strane je sve obimniji. „ Pogledajte učenike Medicinske škole , oni pre podne idu na praksu popodne u školu. kad oni uče? Oni stalno nešto imaju. Praksa je dobra i uspešnija za edukaciju , ali onda mora biti redukovan teoretski deo. Tu se uopšte ne prate psihofizički zahtevi učenika u tom uzrastu. Niko o tome ne razmišlja.Ja kao jedinka ne mogu mnogo da apelujem , ali mislim da je to vrlo loše postavljeno i da negativno utiče na uspeh kod dece pa čak ide tako daleko da deca gube interesovanje za profil za koji su se odlučili“, kaže Djurićeva.
Ona takodje smatra da je potpuno pogrešno previše obaveza nametati detetu u najranijim uzrastima kada brojni privatni časovi i privatne dodatne škole deci uzimaju dragoceno vreme odrastanja. „ Apsolutno nije potrebno da deca budu u takvom drilu. Deci se tako ubija istraživački duh jer im je sve servirano. roditelji već biraju školu, muziku, sport sve. Fizička aktivnost je jako važna , ali ne na način na koji se predlaže detetu. Dešava se da dete nije izrazilo želju već su ga roditelji upisali. Tu imamo pojavu pomodarstva jer su svi krenuli, pa hajde i ja za moje dete. Deci se uskraćuje boravak u porodici. Bez obzira što se dete socijalizuje njemu je potreab period u porodici. Tu imamo dobru obrazovnu pripremu, ali ne i vaspitnbu. Sve to utiče na budućnost deteta vrlo negativno. Ako dete danas ima posle škole trening, dva časa još jezika i možda slikanja , muzike , ono ne provodi vreme u porodici. Tu nestaju autoriteti, a oni su potrebni. Gubi se spona izmedju roditelja i dece“, objašnjava Djurićeva.
(nastaviće se…)