Ženske brazde: Kapije koje više niko ne otvara 6

Posle života na selu i celodnevnog rada, realnost je, sumorna i surova slika samačkih domaćinstava. Umorni , stari i napušteni, mnogi od njih bez ličnih dokumenata, postaju gotovo zaboravljeni. Putevi do njih polako zarastaju u korov, njihove kapije niko ne otvara. Svoju zemlju ne daju iako je još samo pogledom obilaze.

Lepi penzionerski dani , vreme uz unuke , druženje sa ostalim penzionerima, sve su to nedosanjani snovi za brojne stare ljude na selu. Danijela Djurdjević i Aleksandra Spasojević iz Centra za socijalni rad bile su učesnice Autrič projekta i za Vamediu govore o onom što su zatekle u valjevskim selima.

„Do nekih kuća je jako teško doći i ti putevi su počeli da zarastaju jer tu više retko ko da prolazi. Predsednici Mesnih zajednica su bili ti koji su nas vodili. Prelazili smo neke reke bez mostova, išli uskim stazicama u planinu.  Medju prvim selima u koje smo ušle bili su Suvodanje , Bobova, Stanina reka, Sitarice, Stave. Slika je svuda bila gotovo identična. Nakon prvog odlaska pročuje se u selu da smo došli da pomognemo pa su neki i sami dolazili do centra sela“, priča Danijela Djurdjević.

U okviru ovog projekta socijalne radnice ušle su u 59 samačkih staračkih domaćinstava, a njihov broj neprestano raste. Mnogi od njih imaju nekog, imaju decu koja su davno otišla, Danijela pominje i slučaj čoveka sa čak 4 dece. „Ima onih koji nemaju nikog, baš nikog. A ima onih koji imaju decu, ali deca su otišla , žive u Valjevu , ali i u drugim gradovima. Retko im dolaze, u nekim slučajevima nisu bili po godinu dana. Ovi stari ljudi nisu ni znali kakva prava imaju. Mnogi od njih imaju malu penziju od 8 000 dinara ,a nisu znali da u tom slučaju imaju pravo na dve jednokratne pomoći koje Grad Valjevo daje. Neki pak nemaju nikakvih prihoda“, objšanjava Danijela.

Trošne seoske kuće, u nekima i zemljani podovi, skiva gusto rastinje . „Nećete verovati , zatekli smo jednu baku koja ima više od 80 godina , živi sama, kako velikom kosom kosi dvorište. Polako , starački , ali uspeva. U suštini nema ko to da za nju uradi. Na selu ljudi jedva da postižu da svoje imanje obrade i održavaju tako da nema ko da joj pomogne. Ipak ona nas je dočekala nasmejana. Rekla nam je da ona to radi ceo život i da je to ništa šta je koje poslove na njivi i oko kuće je radila“, kaže Danijela.

U okviru ovog projekta otkriveno je kada su u pitanju samačka staračka domaćinstva 21 muškarac i čak 38 žena. Na evidenciji Centra od ukupno otkrivenih 59 domaćinstava bilo je samo 13. 

Nigde nikog

„Imali smo jednu baku u Rebelju , ali baš u planini , ona nema nikog. Kod nje smo išli svakog meseca, vodili je na preglede . Ne znam kako će ona sada kad je opet ostala sama jer nije htela da da zemlju pod hipoteku da bi išla u dom. Ona neće u dom, iskreno najveći broj neće iz svoje kuće. Kažu tu su potrošili život i ne žele da napuste svoje kuće. Njima je to što imaju zemlju, bez obzira što je više ne obradjuju, sve što su u životu stekli. A ta zemlja im je često teret i prepreka da ostvare neka prava iz domena socijalne pomoći. Svesni su da posle njih to niko neće obradjivati jer im deca ni sada ne dolaze , neke će naslediti neki daleki rodjaci koji opet ne znaju ni sa svojim imanjem šta će , ali ne žele da se odreknu zemlje. Ona im je važna“, priča Danijela koja dodaje da pomenutoj baki niko ne dolazi“ Do njene kuće ne može lako da se dodje. Kupili smo joj telefon da može da nas pozove , da možemo da je podsetimo za terapiju, dobila je dve jednokratne pomoći i rekli smo joj da možda plati nekog da je odveze do lekara. Ima svoju bašticu, od toga živi, ima jednog sestrića u Lukavcu i on je nekad sad pozove  i nikog drugog na svetu“.

Samo sedi da pričamo

Drugi slučaj koji je posebno potresao radnice Centra bila je i starica u Mrčiću, posle celog veka na njivi , više nema ni za hranu. „Centar je dobio neke pakete i ja sam joj odnela jedan. To su dobri paketi bili , sa narescima, supama, bilo je gulaša, zaista dobrih jela. Ona me je sutradan zvala i rekla mi : „Joj kako sam lepo jela. Skuvala sam supicu i jela baš lepo“, naježim se i sad dok ovo govorim. Ona me je blagosiljala govorila :“Dao ti Bog…“ Rekla mi je da se ne mučim da joj dolazim do zime jer kaže ima svega. To je ogroman paket bio gde je bilo i brašno i ulje , mnogo toga. Nema nikog u blizini, baš niko. Nema ko da joj dodje. Najbolje bi bilo kad bi imali seoske gerontodomaćice da im neko dodje. Na mnogo mesta su nam rekli , ne treba ništa , samo sedi da pričamo, niko im ne dolazi“, kaže Danijela vidno potresena.

Nemoćni da rade, bez želje da odu iz svoje kuće starice i starci smežuranih ruku i obraza gledaju niz put kojim više niko ne dolazi.

Nek se zna da sam im ja to stekao

Starac u Suvodanju koji živi sam , bez dokumenata, ne želi u Dom jer ima sestru, njoj i njneoj deci želi da ostavi sve što je stekao. Tako će ga se sećati.

„Imali smo slučaj, čovek živi sam. Strašna priča. Uslovi nikakvi, zemljani pod koji je neravan pa je on namestio neke cigle i dasku i na to stavio dušek , tu spava. Ima jedan sto, u ćošku zeleni kredenac. To je ono što ima u kući.  Ima dosta zemlje . Ponudili smo mu da i zbog godina i činjenice da nema nikog, žena mu je umrla, ide u dom. Ali on kaže ima sestru koja živi na Ubu, dolazi jednom godišnje na dan slave. Njoj i njenoj deci hoće da ostavi zemlju, da se zna da je to on njima stekao, nešto ostavio , da ostane iza njega“, još  jedan slučaj o kom Danijela govori.

Neću da budem teret sinu

U Vujinovači starica živi sama ,ali nema ni ličnu kartu. Obilazi je sin , ali nema vremena da joj izvadi nova dokumenta.

„Desilo se da joj je sin baš tad došao. Razumemo i njega , kaže puno radi, nema vremena ni za sebe , treba vreme da se obezbede dokumenta , ali joj donosi hranu. Nije je sasvim napustio, dolazi koliko može. Ona neće kod njega , a zaista ne znam ni da li postoje uslovi za to. Neće da bude teret svom detetu. Neće nikom da bude teret. Mi smo joj obezbedili i knjižicu i ličnu kartu. Bez osnovnih dokumenata ne može nijedno pravo da ostvari. Muž joj je umro i ona od tada živi sama, sin dodje jednom mesečno, nedeljno. Uglavnom deca imaju opravdanje imaju porodicu, svoju decu, mnogo rade, treba i to razumeti donekle“,kaže socijalna radnica.

Starima i napuštenima u selu najčešće priteknu u pomoć komšije. Valjevska razudjena sela čine kuće udaljenima a i komšije ne mogu uvek doći . Ipak oni jesu ti koji priteknu u pomoć, donesu i poneki obrok. Ipak organizovane pomoći nema . Djurdjevićeva objašnjava da je vreme takvo i da je sve manje zainteresovanosti za druge , a mnogo više ličnog interesa .

„Neophodno je da najpre predsednici MZ budu obavešteni o pravima, da oni budu upoznati kakve sve pomoći daje država. Oni najbolje znaju kome teba pomoć. Ali ni oni ne znaju šta sve može. Zato prvo treba njih naučiti o pravima. Znate bilo je predsednika MZ koji su bili skeptični, neki nezainteresovani, bukvalno su nas dočekali sa pitanjem: „Šta sad vi hoćete?“ E , posle kad vide da ima pomaka, kad vide da je naša namera iskrena onda sami prave spiskove, hoće da nam pokažu da nas odvedu. Ima jedna zanimljiva stvar. Gotovo svi ti stari i sami ljudi su nam rekli da ne žele da daju državi zemlju , imanje u zamenu za neku pomoć ili smaštaj u Dom. Jednostavno pre bi dali nekom drugom, nekom nepoznatom čoveku nego državi. Ne znam zašto imaju taj stav. Država daje zaista veliki broj pomoći. Oni bi najviše voleli da neko dodje i da radi na toj zemlji , ali to je teško“, zaključuje Danijela.

Biti sam i biti star

Gase se škole, ljudi je sve manje, oni stari koji žive na selu jedva sastavljaju kraj sa krajem. Prašnjavim putem retko ko prolazi, a baš ti putevi i staze uvek vode do onih koji su život ostavili na njivi, onih čiji je radni dan počinjao u 5 ujutro, zavšavao sa smirajem Sunca.

U njihovim dvorištima više nema dečije galame, njihove kapije retko ko otvara, njihove su kuće ostale puste, a torovi sasvim prazni. U dnu dvorišta i sad sproleća još cveta šljiva i trešnja  i imali bi oni šta da kažu, ali ih više niko ne čuje…

*Projekat Žeske brazde Vamedia Nova realizuje u saradnji sa Gradom Valjevom