Spomenik borcima revolucije u Valjevu podignut na starom groblju II deo

Od ideje da Valjevo podigne spomenik zaslužnim Valjevcima  uz brojna spoticanja  posle Drugog svetskog rata došlo se do do ideje da se napravi spomenik  oslobodiocima Valjeva u Drugom svetskom ratu i spomen kosturnica svim partizanima .

Rešenje za spomenik uradio je Valjevac, arhitekta Belobrk , a ono je podrazumevalo izgradnju celog platoa koji je trebalo da bude izgradjen desno od kasarne na Ilidži.

Istoričar dr Vladimir Krivošejev kaže da je to rešenje suviše nalikovalo godinu dana uradjenom spomeniku i spomen kosturnici u Ripnju kao spomen kosturnica oslobodiocima Beograda. „Zbog Rezolucije Informbiroa sve je stalo i stopirano. Ipak par godina kasnije se inicijativa obnavlja i plan je bio da se i spomenik i zgrada Doma kulture izgrade gde je i pre rata planirano. Ipak kada je uradjen projekat Doma kulture shvatilo se da je zgrada prevelika i nema prostora za veliki spomenik. Zato su odlučili da se uradi somenik koji ne sme biti manji od onog koji bio predvidjen pre rata i odabrani vajar Bakić izabrao je Vidrak. Ostala je odluka da pored Doma kulture bude uradjena bista Stevana Filipovića koji je i obešen na tom mestu i ona je realizovana ali dve cenije kasnije. Bista od tada postoji“, kaže dr Krivošejev.

Spomenik bocima revolucije je lociran na mestu starog groblja pored kojeg su krajem 1914 . godine formirana jedna parcela vojničkog groblja, parcela za masovno  sahranjivanje i parcela glavnog vojničkog groblja . „Na toj parceli glavnog vojničkog groblja danas se jedino prepoznaje grob dr Kuka. Ono što je zanimljivo tokom rata  i posle okupacije 1916. godine , austrougarske vlasti su pokupile sve ostatke svojih poginulih vojnika i tu napravili četiri kamene kosturnice i svaka je imala po jedna veliki krst. I danas se na tom mestu prepoznaju neravnine , a ostao je danas samo jedna vidljiv krst. Ali , to nije njegovo prvobitno mesto jer je on na danas poznato mesto prenet. Jedan od preostala tri krsta prene je na novo groblje i nalazi se na vojničkoj parceli“, navodi Krivošejev.

Spomenik borcima revolucije zaštićen je kao nepokretno kulturno dobro , ali celo brdo koje danas poznajemo pod nazivom Vidrak, a nekada je nosilo naziv Bair nije. Shodno raspoloživim informacijama postoji velika verovatnoća da mnogo grobova nije preseljeno sa ovog brda .

Naime,posle Drugog svetskog rata gradske vlasti su 22. septembra 1946. godine izdale naredbu da se zemljište koje je bilo nekada groblje „rasčisti, a rodbini koja bi htela da vrši prenos, ostavi se rok do 1. januara 1948. godine, posle kog roka će se zemljište iskoristiti u druge svrhe“. i ubrzo po isteku roka počelo je raščišćavanje prostora,. Ne zna se tačno koliko porodica je preselilo zemne ostake na Novo groblje . Javna je tajna verovatniji scenario , a to je da su jednostavno poravnali teren raspoloživim mašinama i ručno te prostor pripremili zatrpavši praktično grobnice.

Na Bairu je izvesno i u više spisa potvrdjeno postojalo gradsko groblje na kome se nalazila i kapela Milovana Glišića , a posebno je zanimljivo da u jednom od pomenutih spisa postoji apel da se nešto uradi sa tim grobljem i kapela zaštiti jer se „grobljem šeta stoka , a ista u kapeli noćeva“. Vladimir Krivošejev I Jovan B. Jovanović u radu pod nazivom “Ubikacija položaja starog ratničkog groblja u Valjevu navode da upravo o kapeli izveštava ministarstvo valjevski okružni fizikus Franc Tesar,1860. Godine. . I danas postoje tragovi  neobeleženih zemljanih humki, koje se prepoznaju na više mesta iza spomen-parka .

Na brdu Vidraku tako su ostala praktično samo četiri nadgrobna spomenika I to porodice Đorđević, Ivana Radojčića, Marka Krstovića i dr Samuela Kuka.Dok veliku zabunu unosi pomenuti betonski krst u podnožju brda  treba znati da je krst samo obeležje mesta gde je prvobitno bila sahranjena slikarka Nadežda Petrović.

Zbog svega navedenog Valjevski muzej uputio je i zvaničan zahtev Zavodu za zaštitu spomenika u Valjevu da se ceo prostor brda Vidrak stavi pod zaštitu.

Direktorka Zavoda Ksenija stevanović za Vamediu kaže da je takva namera i razmišljanje u tom pravcu postojalo i pre upućivanja zahteva. „Moram priznati da smo razmišljali o tome i verujem da ćemo sada nakon podnošenja i zahteva Muzeja sa ovim novim saznanjima o tom prostoru ići i ka realizaciji. Naravno potrebno je dosta toga uraditi pre nego bi takva odluka mogla biti doneta , ali korak po korak sigurna sam da ćemo do toga doći“, kaže Stevanović.