Pitanje da li će i kada će se živeti bolje više nije aktuelno. Jasno je poslata poruka da će to biti nekad u budućnosti.U svemu postoji samo jedan problem ,budućnost je neodredjena , a naši životi itekako odredjeni.
Odgovore na pitanja gradjana o tome kada će živeti bolje uglavnom daju političari. Ali poučeni primerom Mladjana Dinkića koji je umeo da obećanja oročava pa i da ih vezuje za svaku narednu godinu u zavisnosti u kojoj godini je davao izjavu i na tome izgradio sopstveni pad sa političke scene, sadašnji političari više ne licitiraju godinama. Oni sve više barataju pojmom budućnosti . A taj pojam uglavnom izgovraju kao nešto imaginarno, nepoznato, i prilično distancirano. već sledeće pitanje o kojim godinama u budućnosti govorimo nije poželjno. A budućnost nije izraz koji bi trebalo da najviše uzurpiraju političari jer budućnost pripada ne samo nama već i budućim generacijama koje neminovno dolaze. Pozajmljivanje njihove sadašnjosti za našu budućnost u ovom trenutku moglo bi se smatrati potuno nedozvoljenim.
Budućnost kada je ekonomija u pitanju nije isto što i budućnost u tehnološkom napretku. Tehnologija je u veoj meri nepredvidiva i otkrića su moguća kada im se i inovatori najmanje nadaju. Ali ekonomija je nešto posve drugo , ona bi trebala da bude utemeljena na sadašnjim činjenicama i operativnim predvidjanjima na osnovu tih činjenica. Na kraju, u Srbiji niko više ne računa s tim da se govori o budućnosti jednog naroda. Ovaj izraz „budućnost“ nije nešto što bi trebalo olako uzimati. Ako ništa drugo , budućnost je već sutra u odnosu na danas i sutra nam je nepoznato , a da govorimo o danima nakon toga bilo bi posve smešno i neozbiljno.
Preterano korišćenje te reči i gotovo njena uzurpacija od strane aktuenih političara dobrim delom je narod navela da misle da je to nešto što će neminovno doći, a logično hoće, samo što ne znamo kada će doći, kome će doći , a volimo da mislimo da će doći našoj deci. Roditelji imaju prirodno usadjenu brigu o potomstvu.
Ako ne možemo da govorimo o budućnosti kao predvidivom očekivanju dobrobiti onda je normalno da se narod sve češće okreće prošlosti. Istina je jedna da bez prošlosti nema ni budućnosti. Ali filozofija tvrdi da mnogo osvrtanja u prošlost ne vodi u budućnost.
Ipak narod ima svoju filozofiju , a ona traži princip poredjenja. U tom principu sve češće je činilac doba vlladavine Josipa Broza. U anketama gradjani iznose mišljenje da se u njegovo vreme bolje živelo. Njima oponiraju zagovornici kapitalizma koji tvrde da je ceo Titov sistem bio utopijski te i da je bio zasnovan na nestabilnim temeljima.
Mogu analitičari i fiozofi , teoretičari da tvrde šta žele, gradjani barataju konkretnim podacima i kažu u Titovo vreme živelo više nego tri puta bolje u odnosu na danas jer su plate u bivšoj Jugoslaviji bile iznad većine zemalja istočnog bloka. U to vreme kredit je bio podsticaj i šansa , a sada omča oko vrata. Prava radnika bila su značajno ispoštovana dok sada govorimo i o manjem broju radnika , ali i o privilegiji uživaoca tih prava. Kako se izboriti sa ovim činjenicama? -Biće bolje u budućnosti.
Dobro je da postoji nada i verovanje da dolaze bolja vremena , ali budućnost je u podjednakoj meri neodredjena koliko je sdruge strane odredjen ljudski život. Ako bi naš život pripadao samo budućnosti sa neodredjenim vremenom trajanja onda bi odgovor i obećanje vezano za budućnost bilo pojmljivo. Ovako mi živimo u sadašnjosti , naši su životi limitirani nekim brojem godina. Stariji sugradjani tvrde da posle odredjenih godina u životu više ništa nije bitno izuzev da se ima za hleb i klupa u parku bar na trideset metara da se umorne noge odmore.Oni tvrde da je tada
budućnost tog pojedinca mnogo poznatija.
I potpuno razumljivo izraz budućnost nikada ne ide sama već je tu negde dodatak „bolja“.A da li je ? To je neproverivo. Jedino što je izvesno jeste da ne očekuje neko valjda da političari kažu da nas očekuje gora budućnost?
Konkretan slogan SNS-a „Budućnost u koju verujemo“ realno bi trebao da bude ozbiljan alarm jer ako ne bismo verovali u budućnost onda ne bismo mogli živeti i pitanje je da li bismo želeli da se sutra ustanemo iz kreveta, ako znamo da nas očekuje nešto loše.Ako ne bismo verovali u budućnost ne bismo mogli živeti danas jer bi sve što danas radimo izgubilo svaki smisao uz izvinjenje hedonistima. Ipak taj slogan je opšte prihvaćen kao da smo se prvi put susreli sa njim, bez posebnog razmišljanja o tome šta nam je poručeno.A poručeno nam je – ništa. Zašto?
zato što i nije trebalo ništa poručiti. Kad ne kažete ništa niko ne može sutra u toj budućnosti da vam kaže da ste ga slagali. Domišljato, zar ne? I svesno zaobilazimo poslednji slogan „Srbija pobedjuje“ jer tek o njemu ne treba ništa reći osim ako neko nije očekivao da na izborima u Srbiji pobedi Albanija, Grčka,a što nikad Švajarska?
S.V.