Kad sklonimo lavirint, ostaje li odgovornost?

Spomenik Miloradu Miškoviću po odluci Skupštine treblo bi da bude postavljen u Uzun Mirkovoj ulici, a deo predvidjenog prostora obuhvatiće i deo nedavno izgradjenog dečijeg igrališta, tačnije deo u kome je predvidjen lavirint. Dečije igralište finansiralo je Ministarstvo za populacionu politiku i svi se slažu da lavirint nije uradjen kako treba. Ako već nije uradjen kako treba, da li će iko odgovarati za to?

Priča o odgovorrnosti čini se kod nas nije nikada poprimila oblik kakav zaista treba da ima. Desetinama godina unazad bivamo svedoci da nešto nije uradjeno kako treba, ali nikada ne saznamo ko je za to odgovarao? Sve što je uradjeno ima svoju cenu, da li je onda neko štetu trebao da isplati?

Da li će i kada biti postavljen i uradjen spomenik baletanu Miloradu Miškoviću nije jasno definisano, a ono što je poznato jeste da će prostor fontane u čijem centru bi trebalo da bude postavljen spomenik morati da obuhvati lokacijski i lavirint popularnog skvera u Kolubari 2.

Na pitanje Vamedie, zašto se igralištu oduzima lavirint u Gradskoj upravi saznajemo da „lavirint nije ni uradjen kako treba i nije ono što je trebalo da bude“.

O iskrenom odgovoru ne treba u ovom slučaju ni diskutovati jer je svakom lavirint vidljiv pa je činjenica nesporna. Ipak ova rečenica otvara druga pitanja. Najpre da li je skver plaćen? Jeste. A zašto ako nije uradjen kako treba?

Zanimljivo je da ovaj prostor dečijeg igrališta nikada nije do kraja završen, a sam lavirint uradjen je na način kako to projekat  nije predvidjao. Izgradnju igrališta finansiralo je ministarstvo za populacionu politiku sa 5,2 miliona dinara.

Izvodjač radova bilo je preduzeće Edifikator koje kako je komisija ustanovila  najpre nije posadilo odgovarajuću travu, nije pravilno postavilo staze u tzv dečijem lavirintu, a i drveće je bilo sporno. Tek što se niz nepravilnosti uočio u posao je uvedeno preduzeće Procesor koje je radilo strujne instalacije i ponovo prekopalo pomenuto igralište, Nalog za uvodjenje u posao dala je načelnica gradske uprave Jelica Panjković, a  da očigledno nije imala uvid u to da li je igralište završeno ili nije. Još jedna manjkavost celog posla bila je da u tenderu koji je raspisan za elektrifikaciju čak nije bilo stavke vraćanja u prvobitno stanje.

Traljavo od samog početka, igralište je na kraju pretrpelo odredjene prepravke, izmene, dorade i upodobljavanja po nalogu za to posebno formirane komisije .

Ministartvo je dalo sredstva i to je ono što je nesporno.Tih 5,2 miliona moglo je dati i nekom drugom gradu, za neko drugo igralište, nekoj drugoj deci, ali nije, dalo je baš Valjevu. Jedini zadatak Valjeva bio je potom da sredstva uloži onako kako je to projektom bilo predvidjeno. Sama činjenica da prostor za spomenik obuhvata i lavirint pomenutog igrališta jer ”nije kako bi trebalo”, praktiččno znači potvrdu da je neko za uložena sredstva trebalo da snosi odgovornost.

Nije poznato da je odgovornosti bilo. A odgovornost nije u ovom slučaju samo na izvodjačima već i nadzoru nad radovima koji je trebalo da zaista nadzore radove i na kraju prihvati samo ono što je projektom i predvidjeno i kako je predvidjeno.

Lagodnost u celoj priči posebno daje činjenica da je to od republičkih para:”Nismo mi to ni finansirali već ministarstvo”. A sredstva ministarstva su verovatno došla iz Zanzibara I Mjanmarske republike ? Ne, došla su od novca gradjana Srbije pa i Valjeva.

Da li bi na ovaj način razumevnje situacije popravilo stvari? Teško. Teško jer “prošao voz”, “priča završena”. Možda voz i jeste prošao, ali igralište nije završeno.

Lavirint će najverovatnije biti uklonjen zbog spomenika, ali da li će na voz sesti oni koji su rekli da to u redu ili na neki drugi način snositi odgovornost za sve propuste koji su napravljeni?

A da, teško.