Savići : Zlatna jesen u Donjim Leskovicama-Koreni

Na obroncima Povlena samo 17km od Valjeva bujni šumarci skrivaju selo Donje Leskovice. U selu koje u poslednja tri  popisa stanovništva beleži samo pad u broju stanovnika nalazimo domaćinstvo Predraga Savića .

Vrtače i dolovi,  njive okružene šumama  neke su od odlika Donjih Leskovica. Sa asfaltnog puta koji vodi ka crkvi i školi odvajaju se brojni  vijugavi makadamski seoski putevi koji vode u zaseoke izdeljene po prezimenima svojih predaka.

Savići su pored Panića, Krsmanovića, Mitrovića i Tešića praktično u davno nazvanim Gajčanskim džematima.

“Ovde je nekad bilo toliko ljudi da ako se zatekneš u dvorištu I po malo zastaneš u razgovoru sa svakim ko prodje  u tome ti prodje I dan. A sada , evo odmah iza nas je čak pet pustih , praznih kuća , ljudi više nema. Samo u poslednjih 20 dana imali smo pet sahrana I sve ih je više”, počinje svoju priču domaćin Predrag Savić koji je davno doneo odluku da ne ode u grad već ostane u selu.

“Bavio sam se mnogim stvarima , imao sam I trgovinu, ali od kako mi je otac umro bazirao sam se na poljoprivredu I tu sam . Radi se I živi”, dodaje Predrag koji u domaćinstvu živi sa suprugom , sinom, snahom I unucima.

Sin I snaha rade u Valjevu , ali na njihovu odluku o tome čime će se baviti, kako kaže, nije uticao. Predrag se opredlio za voćarstvo I stočarstvo. “Imamo malinu, kupinu , šljivu I to radimo. Ove godine je malina imala dobru cenu, a kako će biti iduće godine videćemo jer svake treće godine malini obore cenu. Ove godine kupini su oborili cenu, a šljiva se otkupljivala po ceni od 25 dinara za kilogram.Šljiva ove godine nije sva rodila, imamo hektar pod šljivom”, kaže Predrag.

Pored voćarstva u domaćinstvu Savića primarno je I ovčarstvo . “Imamo 80 ovaca, ove godine od 76 ovaca 64 su se obliznile, a imali smo I četiri trojke I sve smo ih prihvatili. Što se tiče ovčarstva ostaje jedno ili jaganjci ili subvencije, subvencije su sad 7000, a cena jaganjaca je 350 , 360 dinara. E sad vi pogledajte , cena ribe je 750 dinara , a kilo jagnjetine 350, ali šta da se radi nema bolje , ćutiš I radiš. Realna cena jagnjetine bila bi oko 500 dinara. Ovako treba zaračunati naše troškove , a sve je poskupelo, hrana je poskupela , usluge veterinara su poskupele. Nama veterinar dolazi nekoliko puta mesečno , zavisi od potrebe, ali nije to malo”, objašnjava Predrag.

Za radove oko maline Savići plaćaju radnike. “Uvek ima raspoloživih radnika, ali malo je radnika ako me razumete. Ja sam ove godine imao sreću da su došla deca mojih prijatelja pa smo uspeli da sve oberemo , nadnica je bila 1500 dinara. Ali sve košta , primera radi sredstva za prskanje nekada su bila 100 evra , a sad su 36 000 dinara. Razlika je. Sad je cena mao pomogla. Smanjuje se radna snaga u selu I država bi mogla da nam pomogne da zaštiti cenu I maline I jagnjetine pa da znamo još u januaru kakve su cene za tu godinu. Ovako je neizvesnost velika”,  priča Predrag Savić.

Meštani Donjih Leskovica preslavljaju u najvećem broju Spasovdan , a meštani Gornjih Leskovica Treće Trojice. Slavi se Jovanjadan I Djurdjevdan u najvećoj meri , ali velikog okupljanja za preslave I slave više nema.

Nekada je u selu bila Zadruga I kako kaže, nekada je u selu lako bilo naći pomoć, ako zatreba, sada u neposrednoj blizini samo je jedna porodica mladih, sve ostalo su staračka domaćinstva.

Ar zemlje u Donjim Leksovicama prodaje se po ceni od 100 evra , a zainteresovani za kupovinu u poslednje vreme su ljudi iz Novog sada I uopšte Vojvodine.  Sam Predrag ne zna da objasni čudnu situaciju u kojoj mladi napuštaju selo, a u selo dolaze Vojvodjani.

“Valjda hoće ljudi mir , hoće zdrav život. Mi recimo sve što nam treba proizvodimo za sebe I to je zdravo neprskano. Ja se nikad nisam pokajao što sam ostao u selu. Ovde si svoj na svome , sam svoj gazda. Kažu na selu se radi mnogo. Pa radi se , ali ovde ti sam sebi odrediš vreme kad ćeš odmarati, ići negde . Pa I u gradu rade mnogo od jutra do sutra I drugi im gazda. Ali to je do ljudi. Sad svi samo jure za parama. To je nekako razdvojilo ljude , mi ovde još se I vidjamo, ovo što nas je ostalo, ali u gradu zan se smenski rad pa stigni. Sad svi gledaju u dinar, ne može više jedan auto nego daj dva , tri.Ne bih živeo u gradu. Znam ja da brojne stanove po Valjevu kupuju ljudi sa sela. Pa da I je to normalno? Ja to ne razumem. Da te neko zatvori u četiri zida u nekoj zgradi,a  vidi ovde prostranstvo, priroda , čist vazduh. E zato dolaze Vojvodjani, to je oni zato dolaze I kupuju zemlju jer su shvatili”, kaže Savić.

Njegovi preci Savići kao I ostali u zaseoku doselili su se , po dostupnim podacima, u periodu izmedju  Kočene krajine I Prvog ustanka. Oni koji su znali ponešto o poreklu sela više nisu živi , a kasnije generacije nisu se mnogo ni bavile samim poreklom.

Po njegovim rečima nekada je samo u njegovom odeljenju u školi bilo 36 djaka sad  cela  škola jedva da ima 80 djaka. U selu je nekada pored zadruge postojala I ambulanta I doktor koji je tu radio. Sada toga više nema. Čak 36 zaposlenih bilo je u Zadruzi. Dok sedimo ispred kuće putem niko ne prolazi, čudan je mir I tišina.

“Ovo sad što radi Agrorazvoj je dobro, ali je trebalo da počne pre 20 godina. I Agrorazvoj I da grad , država isto ulažu u selo. Vi kažete ovde je lepo , a mi nemamo vode. Imamo vodovod seoski , ali vode više nema nego što je ima. Pa se mučimo, kupujemo vodu, punimo rezervoar I kišnicu skupljamo. Napon struje nije uvek isti I dobar, ovde nema puta nego odnese voda. Kad dodje sneg I zima , mi ovo sami čistimo inače kako bismo prišli , izašli. Ovde nema vode”, kaže Predrag I dodaje da su meštani bušili do dubine od 210 metara I nisu pronašli vodu : “Ima je možda na 300 metara I dublje , a znate koliko to košta  , mnogo je to I ne isplati se  da daš tolike pare ,a recimo ispostavi se da voda nije za piće, ima metale ili nešto slično”.

To je I ključni razlog što se u selu niko ne bavi ni  turizmom, ali kako objašnjava malo je ostalo mladjeg naroda koji bi mogao da se time bavi.

“Ja sam jedino uspeo da ubedim sina da završi poljoprivrednu školu I posle je otišao I na fakultet . Ali I sad sa ovom pameću,a  da su mi one mladje godine ja bih ostao ovde.Možda je to do mene, ne znam, ali ja bih tako. Prošla su ta neka dobra vremena , a ja sam tu gde sam.  Sve zavisi šta čovek hoće od života, kolike su mu oči!”

Najveći broj stanovnika u Donjim Leksovicama bio je 1900. Godine kada je u selu bilo blizu 2000 ljudi. Prema knjizi Ljubomira Ljube Pavlovića „Kolubara i Podgorina“ Leskovice su staro selo , podeljeno na Gornje I Donje , a prvi tragovi o selu potiču još iz 1737 kao hajdučko selo u kom je 12 kuća, a na tri sata hoda od Valjeva. Najveći broj porodica ipak je doseljen . Selo je dobilo ime po brojnim leštacima.

“Štaga je ovde bilo momaka I devojaka, ali sve je to otišlo još sedamdesetih kad su popunjavali fabrike u Valjevu. Tad je to počelo I više se nije popravilo. Išlo je samo nizbrdo”, zaključuje Predrag.

Dok nas domaćin ispraća svuda oko nas je zlatna jesen, zlatno žuta I rumena šuma, list koji nosi jesenji povetarac, šarena brda I dolovi. Tu sa tih brda nekada su vikali jedni druge na prela I zabave. Niz put se valjala pašina iza šinskh kola I gumaraba, a katkad je seoska kaldrma trpela kopita konja u galopu. A gore višlje u Leskovicama u šipražju su stari šanci koje su izgradili Austrijanci, odozgo se vidi na daleko , a samo nekadašnji pašnjaci koje polako uzima šuma znaju priču o čobanskim igrama, ali I ljubavima.

Tu negde na raskršću, gde su se nekad palile lile, jedna misao nas ne napušta: Ako zvuk ptica, šum šume I jutarnje petle nisu znali da cene ljudi iz Leskovica, možda će znati Vojvodjani.

*Tekst je realizovan u saradnji sa Gradom Valjevom u okviru projekta Koreni