Кao u stara dobra vremena, u domaćinstvu Pere Bojanića u Leliću prepuna je kuća, ambari, farme krava i ovaca. Čak šestoro mališana trčkara dvorištem u kom Bojanići grade još jednu kuću i proširuju domaćinstvo. Sinovi Milan i Ivan sa svojim porodicama stvaraju moderno seosko domaćinstvo na samo 8 km od Valjeva.
U selo Lelić u čijem se centru nalazi manastir Lelić u kom su mošti Vladike Nikolaja Velimirovića, stiže se za desetak minuta vožnje od Valjeva. Njive , voćnjaci , šume na brdima pružaju pogled na manastir koji je praktično centar i okosnica verskog turizma valjevskog kraja.
Nekada je u Leliću živelo do 1500 ljudi , sada je taj broj tri puta manji. Prateći skretanje sa asfaltnog puta ka nekadašnjem zaseoku Bošnjaci dolazimo u domaćinstvo Pere Bojanića koje je možda prava retkost u sadašnjim vrmenima kad je selo u pitanju. Dočekuju nas sinovi Milan i Ivan .
„Nas je 12-oro u kući. Otac , majka, brat i ja sa porodicama. Obojica imamo po troje dece. Svi zajedno radimo , bavimo se poljorpivredom i stočarstvom pretežno. Obojica smo odlučili da ostanemo na selu. Otac je krenuo da se bavi poljoprivredom , nismo hteli da idemo da radimo za neki sitan novac već da nastavimo to što je on već započeo. Naša je sreća što nas ima dosta u kući , dakle imamo radnu snagu, hvala Bogu Bez toga ne znam koliko bi pojedinačno uspeli da uradimo. Bez ljudi , ukućana , nema ni kuće u selu , a ni sela“, priča nam Milan , otac tri sina.
Dok razgovaramo majstori na novoj kući ažurno rade, Milan nam objašnjava da je to kuća za Ivana, njegovog prata i njegovu porodicu dok je njegova kuća već završena i on u njoj živi sa svojom porodicom.
„Moj brat isto ima troje dece, dve ćerke i sina i hvala Bogu dece je kao što vidite dosta. Moja supruga i ja smo pre pet godina prešli u novu kuću , ali svi radimo zajedno. Ovde nema razlike medju nama , posla ima mnogo i treba sve stići. Ja sad ne znam šta bih rekao i kako bih posavetovao moju decu šta da rade , da li da ostaju u selu. Ne znam , možda bih im dao savet da se vežu za grad, ovako kad nas je vviše mi stižemo sve , ali kad je jedna porodica sama pa teško da može nešto“, objašnjava Milan koji se šeretski smeje na konstataciju da je njegova supruga Jelena odrasla u Kolubari 2 , a za njega pošla na selo.
„Imali smo možda i sreće malo , brat i ja , imamo dobre supruge , vredne , radne . Jeleni sigurno nije bilo lako da iz grada dodje na selo , ali uklopila se i kao da je ovde odrasla, ali ona je htela da ostanemo ovde“, priča Milan. Supruga Jelena dok služi pitu sa jabukama potvrdno klima glavom. U Leliću inače dosta je momaka , ali nema devojaka .
„Ja sam odrasla u gradu. Na selo sam išla za raspust kod babe i dede, ali eto donela sam odluku da se udam na selo. Radi se dosta , ali imam Milanovu podršku, bez nje ne bih mogla , troje je dece“, navodi Jelena koja se stara i o deci, radi podjednako sa ostalim članovima u domaćinstvu i održava svoju kuću: „Ja sam oduvek želela da imam porodicu sa puno dece da budem posvećena tome da o tome mislim i za to da radim. Nije lako kad se dodje iz grada. Sada devojke žele nešto drugo , da izlaze, provod, manikir pedikir, neće nijedna u štalu, neće da se pomoči ni za šta. A na selu može lepo da se živi. Pogotovo kad je ovako sloga kao kod nas. Da nema te sloge ništa ne bi mogli. Sve se dogovaramo“, objašnjava nam Jelena i svoje motive za dolazak u selo posebno naglašavajući da sve što proizvode je zdravo i neprskano, da su deca na svežem vazduhu.
Domaćinstvo Bojanića prvenstveno se bavi proizvodnjom mleka . „Imamo i oko 60 grla umatičenih ovaca, ali prvenstveno se bavimo mlekarstvom. Imamo 35 krava na muži plus junice i telad ukupno malo više od 50 grla. Mi kupujemo koncentrate i proizvodimo i mi hranu. Trudimo se, uzimamo zemlju pod zakup, to je oko 100 evra zakup hektar zemlje. To uglavnom daju u zakup oni koji su otišli, napustili selo pa da im ne zarasta u korov. Dok nismo povećali broj grla imali smo svoje , ali ove godine smo recimo kupili preko 100 bala sena , dovoljno nam je oko 100 prikolica za godinu. Radimo u proleće senažu da premostimo do silaže“, objašnjava Milan.
Cena jaganjaca , kako objašnjava, nije najpovoljnija . „Zadovoljan sam jaganjcima koliko ih je bilo, ove godine na izložbi u Pričeviću osvojio sam drugo mesto u kategorji mladjih ovnova. Ali opet se više isplate krave. Mi predajemo oko 550 litara mleka dnevno i plus što sisa devetoro teladi, imamo 4 muzilice, mlekovod , u planu nam je da radimo izdjubravanje. Sad je naša cena 67,20 plus 15 dinara premija, ali čim poskupi mleko u otkupu poskupi i koncentrat, sad najavljuju da će sledećeg meseca da će koncenrat izaći na 60 dinara. Tu je i nafta , mi potrošimo i do 6 tona goriva godišnje. Ulažemo u proizvodnju sa nadom da ostanemo ovde“, kaže Milan.
Za razliku od drugih Bojanići su našli vodu na 137 metru i navode da bi bez vode bilo nemoguće bilo šta. „Da nismo uradili taj bunar ništa ne bi mogli. Baš ništa. Problem nam je put. Bili su ovde iz grada 2017. godine i obećavali tih 800 metara puta od raskrsnice ovamo, ali ništa nisu uradili. A ovde od raskrsnice ima 11 –oro dece čak. Pa u školi je 20tak dece i sad pričaju da će ih pripojiti Valjevu da će ići u Petu školu. Eto ovde jedanaestoro dece, a nema puta . Pa kako da ta deca rastu, kako da sutra odluče da ostanu ovde u selu? Kako?“, zabrinuti su Bojanići.
Pored krava i ovaca , ispod kuća su i plastenici koji , kako kažu opstaju, zahvaljujući bunaru. U blizini je i 60 ari pod malinom. „Stižemo i to da obrdimo, nije to mnogo pod malinom , ali dobro ove godine je bila dobra cena . Mi gajimo vilamet , a nekad smo imali i polku , ali ona traži mnogo više rada, a mi zbog farme ne možemo da se toliko posvetimo tome“.
Blizu su Valjevu nije im ništa daleko. Bjanići stižu i da rade i da se odmaraju .“Pa mi sve stižemo. Jeste da ustajemo u 5 ujutro , ali opet stigne se i da se ode negde i na proslave i u grad. Završio posao i spremimo se i idemo. Bili smo i na Tešnjarskim recimo često. Mi bi mogli da se organizujemo da recimo odemo mi na more prvo pa brat ili obrnuto , ali obojici su nam deca mala i sa šestoro dece ne bi bio odmor baš da odemo istovremeno, a ko bi nas sve i primio Danas ljudi neće veliku obavezu, a mi smo se vezalli za ovo sve .“, kroz smeh govori Milan koji na pitanje da li će još proširivati porodicu kaže:: „Videćemo. Nek smo živi i zdravi, polako, videćemo“.
Brat Ivan sa suprugom Suzanom uglavnom potvrdjuje bartovljevu priču , ali nam pokazuje i put zbog koga su zabrinuti jer im svaki dan dolazi kamion koji odvozi mleko. Pošteni, vredni i sposobni Bojanići imaju planove za budućnost iako im mnogo toga zavisi i od puta.Objašnjava da je leti i moguće proći , ali da je kad padne kiša prolazak gotovo nemoguć.
„Često idemo do manastira , tu se vidimo sa ljudima, razgovaramo. Puno ljudi dolazi u selo kao turisti. Ima kod manastira jedno etno domaćinstvo i ovde iznad nas komšije koje su u Valjevu tek počinju , razvijaju to , ali bez vode ne mogu. Mnogo bi toga moglo da se uradi u selu ,ali uvek neki problem, voda , put , osnovno je to“, zaključuje Milan dok na pokazuje domaćinstvo.
Medju pustim kućama i staračkim domaćinstvima, Bojanići su prava oaza. Oni su slika onog što bi sela trebala da budu , ali nije, oni su retkost. . Kuća u kojoj dečija graja prekida razgovor , kuća u kojoj mirišu jabuke i mleko, kuća u kojoj se slavi slava i poštuju stariji , kuća u kojoj je i putnik namernik dobrodošao , kuća za koju ako pitate svi će reći – Pošteni i dobri ljudi. Tako su nas dočekali i ispratili .
„Dodjite , nismo daleko od grada. Lepo je u Leliću jel da?“, kažu nam na kraju Milan i Ivan .
Selo Lelić dobilo je ime po prvim porodicama koje su se davno doselile u ovaj kraj i prezivali se Lelić, samo selo isprva je bilo hajdučko naselje. U selu su dva manastira , a u planu je i Muzej Vladike Nikolaja.
Bojanići su u delu sela kom pripadaju i Velimirovići i Radosavljevići. Upravo iz Velimirovića potekao je i Vladika Nikolaj.
Sam manastir zadužbina je Nikolajeva i njegovih roditelja. Verovali ili ne , pet godina je trajala priprema da se mošti Vladike Nikolaja dopreme u Lelić. Mošti su prenete 1992. godine , a za njihov prenos zaslužan je pokojni Vladika Lavrentije koji je za života pričao da je kad je oslabila komunistička vlast dobio dojavu da bi mošti Vladike Nikolaja iz Libertvila mogle biti prenete. Vladika Lavrentije je govorio da je u Skupštinu Srbije otišao da bi podneo zahtev za prenos, ali d amu je ljubazna službenica rekla da je to uzalud jer Skupština neće o tome odlučivati nego da u zahtevu ne napiše Nikolaj već Nikola pa se možda neće setiti ko je u pitanju.
“Ja tako i uradim. Krenem da tražim i nađem vladikinog sinovca Tiosava. Ispričam mu o čemu se radi, i on pristane da probamo, pa šta bude. Napišemo zahtev za prenos moštiju Nikole Velimirovića, Tiosav potpiše i predamo ga na pisarnici. Čekali smo sa nestrpljenjem hoće li se ko dosetiti o čemu se radi. Nije bilo straha, već bojazni da nećemo uspeti. Napokon stigne odgovor u kome se kaže da je Tiosavu dozvoljeno da u zemlju prenese mošti svog strica Nikole Velimirovića. Odmah sve organizujemo i napokon avion sa Nikolajevim moštima sleti na beogradski aerodrom. Tek tu je vlast otkrila o kome se radi, nastade pometnja, ali bilo je sve kasno. Javnost je već bila obaveštena i povratka nije bilo. Odatle su mošti prenete u crkvu Svetog Save, pa sedam dana u Žiču i na kraju u rodni Lelić”, pričao je svojevremeno vladika Lavrentije.
*Tekst je realizovan u saradnji sa Gradom Valjevom u okviru projekta Koreni