„Ako je nadjem samo hoću da je zagrlim“-Ispovest Valjevke koja tvrdi da joj je ukradena beba

Noć 29. septembra daleke 1970. godine zauvek je promenila život jedne porodice. Majka D.T. iz okoline Valjeva tada je na svet donela zdravu devojčicu. Tri dana kasnije saopšteno joj je da je beba umrla od zapaljenja pluća. Osnovni sud u Valjevu doneo je presudu u kojoj navodi da ne postoje validni dokazi iz kojih se može nedvosmisleno potvrditi da je dete zaista umrlo. „Dojila sam je i držala u rukama, a onda su mi samo rekli da je dete umrlo“, priča za Vamediu majka koja dodaje:“Nikada joj nisam zapalila sveću. Ako je nadjem nekad , samo hoću da je zagrlim, da je pitam treba li joj šta i ništa majci više ne treba“.

Svoju priču koja za sada ima epilog samo u sudskoj presudi majka D.T započinje rečima da je u trenutku ostanka u drugom stanju imala samo 18 godina i živela u selu nadomak Valjeva. „Samo sam dvaput bila kod lekara. Tačnije , samo da dam rezultate na početku i pri kraju trudnoće. Sve je bilo u redu. Nikakvih ja problema u trudnoći nisam imala niti kakvih bolesti. Bolove sam dobila u noć, tada nije u selu bilo mnogo kola i jedan komšija me je prevezao. Porodila sam se ubrzo po dolasku i rodila sam devojčicu prirodnim porodjajem. Dete je odmah zaplakalo na rodjenju“, počinje svoju priču D.T.

Te noći je kako kaže, bila najsrećnija žena na svetu i po rodjenju devojčice više nije marila za bolove i iscrpljenost od porodjaja. „Sve je bilo normalno. Izmeriše je kaže mi babica da je teška 3,2 kg. Gledala sam kako je kupa , bila je tu česma neka i lavabo , tu ju je okupala pa je onda zamotala kaže i da je to čista devetka . Prinela mi je dete i ja sam je gledala. Bila je tu pored mene. Sutradan ujutro su mi je doneli na podoj i ja sam je držala u rukama. Lepa beba, nije ni sitna. Sve kako treba. Taj dan su mi je donosili više puta i svaki put sam je dojila . Ona me pogleda , pa spava i sisa svaki put kako treba. Podojila sam je i sutradan ujutro. Beba ko i svaka druga , moje dete, ćerka“, govori sada već starica.

Ta radost bila je prekinuta trećeg dana, kada su kaže, svima u sobi doneli bebe, a samo njoj nisu.“Svima doneli, ajoj meni nisu. Joj, kako je meni bilo.  Kažu tebi je dete bolesno , ima upalu pluća. Kako bolesno pa dete je bilo dobro? Pa kako to? Ja nisam primetila ništa kad je ujutro sisala, a sad bolesno. Kako upalu pluća , hoćete li mi je doneti? Oni kažu mi hranimo dete i okrete se sestra i ode. Kad uveče u 10 sati dodje jedna babica i kaže mi –Umrlo ti dete. Joj kako umre dete? Pa sve je bilo dobro. Kad pre umre , a nije bilo ni bolesno? Pa ja onda kažem dajte da ja vidim moje dete. Moram ga videti, ako je umrlo, moje je dete. Ona sestra kaže mi smo dete odložili. Kuku, kako odložili? Šta to znači , gde ste ga odložili?Nije bilo odgvora za mene sem da ne mogu videti dete. Došli mi pod prozor svekar i muž ja kukam pričam umrlo mi dete, al ne daju da ga vidim. Muž kaže idem ja da vidim. Nisu mu dali. Sutradan ujutro, nisam ni spavala tu noć, ja odem u sobu kod lekara, tamo sedi doktor i jedna sestra. Pitam da vidim moje dete, kažu ne može, takva su pravila. Ne daju mi. Ja onda kažem , ako je umrlo dajte mi ga da ga nosim našoj kući da ga sahranim kako treba, pod kalem , tako kod nas u selu su tada radili. Joj, ne daju mi , kažu da će ga bolnica sahraniti. Pa de će mi dete sahraniti? Sestra kaže na valjevsko groblje , gde će drugo. Onda onaj doktor kaže meni da ne plačem. Ti si mlada , imaćeš ti još dece ,možeš da radjaš koliko hoćeš. Tako su mi rekli“, kroz suze govori D.T.

Ona navodi da je nakon toga prebačena u drugu sobu gde je dobijala inekcije kako bi prestala laktacija. Iz bolnice je otpuštena bez ikakvih dokaza o smrti deteta.

„Dodjem kući, šta ću. Plačem i kukam, vidim one stvarčice što smo svekrva i ja spremile bile pre nego što ću otići da se porodim , sve to za bebu, one male stvari. Gledam ono ,kuku, gde mi je dete? U to vreme u selu je bilo puno naroda , pa dolaze mladice porodile se pa radost u kućama, a mog deteta nema. Muž i svekrva su me tešili govorili mi da se smirim , da je tako mu sudbina bila. Ali nešto , nešto u meni i taj bol nisu mi dali mira. Sve mi pred očima moje dete i pitam se kako umre , kako se razboli, a bila zdrava i sve dobro. Išla sam i tražila po valjevskom groblju da nadjem gde je grob moga deteta. Ništa nisam našla, nikakav grob, sve sam obišla, tražila.Nema groba moga deteta“, tužno konstatuje majka.

Bez groba i obeležja neutešna majka u sebi je nosila sumnju da je dete možda živo, negde, negde daleko od nje. „Nikada joj nisam zapalila sveću. Nije mi se dalo. Dal to odozgo neko , Bog ,ne da , ne znam , ali nisam nikad. Idem u crkvu, idem na groblje pa se pale sveće i svima umrlim palim, ali njoj nikad, nikad“.

Nakon ovog porodjaja D.T. je rodila još dvoje dece. Kaže, sa velikim strahom je otišla u bolnicu da se porodi. „Pa kako ću biti mirna? Sve mislim, Bože da mi i ovo ne umre ili opet , da mi ga ne uzmu. Ne znam, veliki strah. Kako da zaspim u bolnici? Uzeće mi i ovo. Veliki strah , mnogo veliki, bila sam kao na iglama u nekom grču, sve motrim kud nose decu, gde su bebe, a kad treba da mi donesu na podoj ja se sve molim Bogu da i meni donesu. Hvala Bogu, imam sina i ćerku. Kad je moja snaja pošla da se porodi ja i njoj kažem da pazi da gleda. Ona je meni posle rekla da sad to nije više tako i da majke mogu videti dete , ako ne daj Bože umre. A šta sam ja znala kad sam se prvi put porodila? Ništa? Tad su lekari bili svetinja , šta lekar kaže tako ti je , bili su mnogo poštovani. Ja sam se borila ,ali kažu ne mogu da vidim dete , ne mogu da nosim da ja sahranim. Slagali su me , sad to znam, ni tad bolnica nije sahranjivala decu.  A gde je onda moje dete?“

Za sve duge godine , sećanje i tuga za detetom nikada je nisu napustili. Pokušavala je kaže da od nekih sestara u bolnici sazna da li je moguće da dete koje je zdravo umre za par sati od upale pluća. Uglavnom je dobijala jedan odgovor: „Ne znam ništa o tome“. Ona navodi da je i tih godina bila priča da se uzimaju zdrava deca . „Ne sva , ali kažu tad , narod je pričao da toga ima. Normalno, bilo je i dece koja jesu umrla iz nekog razloga, ali tako se tad proneo glas po Valjevu i selima da nestaju neka deca. Mislim , Bože, uzeše li i meni? Pa što meni, šta sam Bogu skrivila? Ko to odredi? Ko odluči? Nema odgovora dan danas“, kaže D.T.

Za konkretnu priču o otetim bebama , kaže gledala je na televiziji i tada se obratila Udruženju nestalih beba i povela sudski postupak . „Na sudu sam rekla ko i Vama, isto, sve kako je bilo. Išla sam da iskupljam dokumenta. Nema mnogo toga da se vidi. Nema dokaza . A sud jeste presudio u moju korist. Tada sam se razbolela i završila sam u bolnici. Država daje odštetu u parama. Kakvu crnu odštetu? Ko da mi dete plati? Pa da su mi dali milione, milijarde, pare su to, ne treba mi , ja sam živela uvek skromno i pošteno, ja i moja porodica, sve što smo stekli mi smo pošteno zaradili. Toliko sam se tada potresla da sam u bolnici zavrršila. Nema para da se plati tuga i bol , tolike godine. A, opet ta presuda znači mi da nisam luda , da to što osećam da je moje dete živo jeste tako. Svaka majka ili otac koji takvu bol i nadu imaju, to neko osećanje treba da se bore i da se obrate sudu da traže dokaze . Znam ja da nikad neću saznati ko mi ga uze, ali to na njihovu dušu ide, nije meni to pitanje, nego de je ona, je li dobro, kako je? Kuku, kako ću je i da li u je naći?Dok sam živa , eto to , matora sam ja , dal ću dočekati?“, kroz suze govori majka.

Na pitanje , ako je ikada nadje šta očekuje da se dogodi, ima li neki plan, osmeh na njenom licu. „E, mislim ja o tome. Ali , da Vam kažem, ja samo jedno hoću, da je zagrlim , ovim rukama kako sam je onda držala , da je pitam ima li gde da živi i od čega, ako nema neka dodje kod mene, da joj kažem da nije sama, da ima brata i sestru da je čekaju. Ako ima svoju decu i lep život , neka joj je srećno i da dugo poživi, majci više ništa ne treba.“

U obrazloženju presude Osovnog suda u Valjevu se izmedju ostalog navodi da tužilji nije dozvoljeno da vidi dete, da joj je rečeno da će bolnica sahraniti dete, nije joj data otpusna lista sa epikrizom bolesti niti potvrda o smrti deteta niti umrlica tako da tužilja nije mogla da utvrdi šta se dogodilo sa detetom. Pri izlasku iz bolnice tužilja nije dobila nikakav dokument o smrti bebe i nije bila u mogućnosti da dobije izvod iz matične knjige umrlih.

Sva dokumentacija do koje se moglo doći pribavljena je tek pred početak sudskog procesa. Sud navodi da je uvidom u matične knjige rodjenih u Valjevu utvrdjeno da su uneti podaci o rodjenju. Postoji i zabeleška da je dete umrlo.

Uvidom u dopis Opšte bolnice iz 2019. godine se utvrdjuje i da postoji evidencija porodjaja D.T. da je porodjaj započeo 19.9.1970. godine da je završen istog dana u 22.05h da je rodjeno živo žensko dete težine 3.200kg, dužine 51cm,a  u rubrici primedba je evidentirano da je dete umrlo 3.10.1970. godine u 10h.

Iz odgovora JKP Vidrak iz 2019. godine se se utvrdjuje da JKP Vidrak nema podatak da je Opšta bolnica Valjevo dostavila telo umrlog novorodjenčeta koje je rodjeno 29.9. 1970. godine radi sahrane. U odgovoru se navodi i da na Novom groblju u Valjevu nije postojao deo posebno odredjen za sahranjivanje novorodjenčadi i nisu dobjani podaci o imenima roditelja.

Sud u Valjevu u presudi na osnovu iskaza i prikupljenih dokaza navodi:

Valjevska bolnica uredno je odgovorila na zahtev Višeg suda u Beogradu objašnjavajući stanje stvari u trenutku porodjaja D.T. 1970. godine:

Napomena:

*U tekstu su korišćeni inicijali sagovornice dok su na slikama shodno Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti zatamnjena mesta na kojima se nalazi ime sagovornice. U tekstu korišćen sudski matrijal iz pomenutog postupka koji je tužilja vodila protiv Republike Srrbije, dobijen od advokatske kancelarije koja je tužilju zastupala u postupku. Vamedia poseduje fonogramski zapis izjave D.T.