„Čudovište iz Loh Petnice“

Nedavna dodela priznanja za najistaknutije klubove i pojedince u minuloj godini u organizaciji Sportskog saveza Valjeva, pokazala je da VK Valis u ovom trenutku predstavlja najsvetliji primer kako treba raditi u sportu.Stojaković i Saković

Javnost je ranije imala priliku da čita o laureatima, a mi želimo da sada predstavimo triling asova bez kojih Valisovci ne bi bili to što jesu.

Prvo ćemo predstaviti šefa stručnog štaba Miloša Sakovića:

Igračku karijeru je započeo u Partizanu, sa kojim je, u svim uzrasnim kategorijama osvojio sedam zlatnih, tri srebrne i dve bronzane medalje u Kupu, dok se u prvenstvima SR Jugoslavije okitio sa šest zlatnih, četiri srebrne i dve bronzane medalje.

Značajno je reći i da je bio kadetski i juniorski reprezentativac, čime je zaokružio igrački deo karijere.

Već 2001. godine započeo je bavljenje trenerskim poslom, najpre u kadetskoj selekciji VK „Beograd“, a zatim godinu dana provodi u radu sa pionirima VK „Al Qadisiyah“ iz Saudijske Arabije.

Period 2003 – 2008. Miloš radi u Crvenoj zvezdi, najpre sa pionirima, zatim sa juniorima, a poslednje dve sezone i kao trener prvog tima.

Širok aspekt znanja 2008. godine omogućava mu i da se okuša kao sportski direktor „Singidunuma“, u kojem provodi sedam godina i organizuje sve aspekte struke u klubu, da bi se u završnoj sezoni ponovo vratio na klupu prvog tima.

Ne menjajući boravišnu adresu, Saković u prestonici ostaje i naredne dve godine, samo što klub sa drevnim imenom glavnog grada menja sa njegovim sadašnjim nazivom – VK „Beograd“.

2017. godine odlazi u Indoneziju i tamo trenira seniorsku reprezentaciju dve godine, sa kojom 2019. osvaja Južnoazijske igre, što je za Indonežane bio istorijski uspeh, u konkurenciji do tog momenta neprikosnovenog Singapura.

Miloš se vraća u Srbiju, tačnije u niški „Nais“ 2020. godine, gde ne uspeva da sprovede u delo svoje zamisli, da bi na preporuku selektora Uroša Stevanovića stigao u Valjevo, 1. juna 2021. godine.

Ostalo Vam je poznato, bar kad je reč o Sakovićevoj radnoj biografiji.

Ono što ne znate je da su „glavni krivci“ za sve što se dešava u Valisu bili direktor Saša Simić, sa kojim je Miloš obavio prvi razgovor, i predsednik kluba Nebojša Stojaković.

„Brzo smo se dogovorili. Kod petog ćevapa“, govori Miloš dok se seća tih trenutaka.

Duhovit, a ozbiljan, pa sad zamislite kako je igračima.

E, da ne pomislite da su ćevapi presudili, pošto ga ne poznajete lično, verujte da je do tančina skenirao sve o Valisu, od najmlađih kategorija i potencijala kluba, sve do prvog tima, jedino što možda sebi može da prebaci je što u Valjevo nije došao, ne kad bazen blista u junu, nego kad se u Petnici raširi „šatra za svadbu“.

A i selektor nije znao da mu skrene pažnju na „valjevsku podvalu“.

Sad je gotovo. Valjevo mu je ušlo pod kožu i ovde će, verujemo, ispisati značajne podatke za svoj CV.

Kada gleda na ono što je urađeno u sezoni za nama, Saković je ocenjuje rečima „od sjaja do očaja“, iako je zabeležen najveći uspeh u istoriji kluba. I to potkrepljuje činjenicama, od utakmica sa „Vukovima“, pa do poslednjeg dvomeča sa Radničkim iz Kragujevca.

„To nisam uspeo nikako da izbegnem, odnosno nisam našao pravu formulu“, samokritičan je popularni Saki (možda po čuvenom fudbalskom treneru Milana).

Ali, znajte da trener mora da u glavi ima milion kombinacija. Da bude strateg, psiholog, pa i psihijatar, jer radi sa momcima koji su profesionalci, ali i deca u telima odraslih ljudi.

„Generalno gledano, najveći problemi u igri su bili efikasnost i stabilnost na golu“, govori Miloš, a već gleda u budućnost i ima viziju da je ekipi potreban roster koji neće imati oscilacije u igri, jer gimnazijalci već razmišljaju o odlasku na fakultete, što je, kako kaže, pohvalno, ali Valis je u profesionalnim vodama pa očekuje da momci, uz obaveze na fakultetu, svim srcem budu i u vaterpolu, a primera vrhunskih vaterpolista sa fakultetskim obrazovanjem bar kod nas ima na izvoz.

Ono što treba znati je da će većina igrača iz upravo završene sezone ostati i naredne godine među „vidrama“.

„Od prve šestorke samo Bursać odlazi u inostranstvo, i mi mu želimo sreću u daljoj karijeri. Pojačanja su: levoruki Dragoljub Rogač iz Vojvodine (sjajno se predstavio u duelima sa Valisom) i dvojac o kojem se još ne govori, a koji bi trebalo da poveća efikasnost ekipe.

Na gol će Veljko Tomić iz Naisa, rođen 2004. godine, kojeg sam trenirao u Nišu, a koji je stalno na spisku juniorske reprezentacije. Ima potencijal i golmanski gen, nije dobio adekvatnu šansu, ali ja sam spreman na rizik sa njim pošto je tržište veoma deficitarno na ovoj poziciji i očekujem da će on iskoristiti ovu šansu“, govori Miloš o svom mozaiku za sledeću sezonu.

Tu će mesto naći i mladi Luka Borovićanin, 2005. godište, dosadašnji član Singidunuma, koji će potpisati višegodišnji ugovor.

Ono što je bitno reći je da je Valis postao sredina koja privlači mlade igrače, i da im novac nije prioritet, već žele da vide šta se to dešava u Valjevu.

Motiv za ovaj tekst bio je Nagrada, koja za Miloša mnogo znači.

„Svaka nagrada deluje da se osećaš lepše i motiviše te za dalji rad. Osnovu za ovo priznanje ne vidim u radu sa prvim timom, iako ne potcenjujem rezultate seniorskog pogona, već kao nagradu za doprinos kreiranja sistema u radu sa mlađim kategorijama. Juniori su pod mojom palicom postali prvaci države, imamo srebrno 2011. godište, koje je trenirao Dragan Milošević; 2009. sa Nikolom Ivanovićem je takođe uzelo medalju u svom uzrastu“, kazuje Miloš ponosan na kompletan stručni tim u klubu, a onda podseća da su seniori u Evro kupu izbacili špansku Terasu (treća u Španiji), koja je zatim igrala finale Čelendžer kupa.

Ono što ne znate je da je Valjevo leglo Milošu Sakoviću. Stekao je nove prijatelje, nevezano za vaterpolo posao.

„Do kraja života ću imati prijatelje u Valjevu. To je sigurno, i to smatram prednošću dolaska u Valjevo. Nisam sklon nekim velikim izlascima, ali rado provodim vreme u restoranima koji generalno pomažu Valisu, kao što su: „Lovci“, „Hemingvej“, restoran „RR“, ranije „Plavi cvet“ i „Tri lipe““, kazuje Miloš Saković, a na pomen valjevskih privrednika, koji bi mogli da se uključe u Valisov tim, kaže:

„Meni je simpatično da vidim da u Valjevu postoje jako uspešne firme, mada su retke one koje su spremne da vrate nešto zajednici, što smatram negativnom promenom u društvu. Da onaj ko ima misli da samo on treba da ima i da nikom ne treba da pomogne. Da me ljudi ne shvate pogrešno, ne treba pomoć meni lično, niti upravi kluba lično. Tu su volonteri i zaljubljenici koji prvi izdvajaju deo ličnih primanja da bi klub funkcionisao i da bi više od 400 dečaka imalo što bolje uslove za napredovanje.

Simpatično mi je da se u Valjevu navija za Zvezdu i Partizan, pa tako kad smo igrali sa Zvezdom publika dolazi da navija za njih. To mi je simpatično, ali i to se menja“, zaključujemo razgovor uz konstataciju da firme iz Beograda i inostranstva sponzorišu „Vidre“, dok valjevske, uz izuzetke, ostaju neme, iako će neki od tih 400 klinaca sutra možda biti kod njih u firmi, umesto na ulici.

„Taj deo mi je malo neshvatljiv“, reče Miloš, a nadamo se da je vama sada sve mnogo jasnije u vezi sa „čudovištem iz Loh Petnice“.