Bilo koju vlast da pitate postoje li neprijatna pitanja koja novinari postavljaju , odgovoriće potvrdno. Neprijatnim pitanjima se uvek smatraju ona koja mogu proizvesti negativan efekat po nosioce javnih funkcija pa I celokupnu vlast. Ali bez neprijatnih pitanja nema slobode medija.
Savet Vlade Srbije za borbu protiv korupcije smatra da su mogućnost otvorene diskusije o osetljivim pitanjima, izražavanje kritičkih stavova, kao i postavljanje neprijatnih pitanja nosiocima javnih funkcija osnovni aspekti slobode izražavanja.
Ne zvuči loše, ali malo je drugačije u praksi.
Dok savremeni teoretičari medija razmatraju I razmenjuju mišljenja o slobodi medija , mediji se guše u slobodi izbora izmedju cenzure I autocenzure koja se neminovno odražava na mišljenje javnosti, krajnji ishod.
Iako postoje brojni mehanizmi za spinovanje samih medija , nosioci javnih funkcija često se ne snalaze u komunikaciji sa medijima . Razlog tome jeste najpre često I parališuća bojazan da bi se moglo saznati ono što ne teba da se sazna, bojazan da bi se reakcijom javnosti odredjene odluke mogle sprečiti ili osuditi, a potom I nespremnost da se podnese teret odgovornosti javne funkcije . Svaki nosilac javne funkcije direktno je odgovoran onom ko ga je birao. Postoji, I u praksi vidjen primer doživljaja moći koju sa sobom nosi javna funkcija. Benefiti u smislu automobila , vozača, reprezentacije, ugleda, mogućnosti da se utiče na svakodnevni život gradjana svakodnevno su okruženje pojedinaca. U takvom okruženju postoji ozbiljan rizik gubitka veze sa realnošću I zaboravljaju stvarni razlozi postojanja funkcije. Funkcija postaje sama sebi cilj. Sasvim sigruno jedan od bitnih faktora jeste nepodobnost osobe koja je nosilac funkcije u smislu izostanka obrazovanja I formalnog I neformalnog , izostanka političke kulture, ne poznavanje prakse demokratskih sistema, nepoštovanje značaja javno izgovorene reči, nepoštovanje onih koji daju legitimitet govorniku u smislu njegovog postavljenja.
“ A u ruke Madušića Vuka , biće svaka puška ubojita..”
Gorski vijenac
Medji koji bi trebalo da imaju I korektivnu ulogu često mogu biti od strane političara doživljeni kao smetnja. Često se veruje da se javnosti prenosi iskrivljena slika . Iz čijeg ugla iskrivljena? Iz ugla onog ko je osnovni I prvi negativ te slike I kreirao. I tu se neugodna pitanja tretiraju korak dalje kao neprijateljska , a medij koji ih postavlja subverzivan I transparentno protiv funkcije I sistema. Često se mogu čuti kvalifikacije medija I to ponajčešće kada se ne može objasniti zašto je nešto takvo kakvo jeste. Tada medij postaje tema .
Neprijatna pitanja dakle moraju postojati , dok god postoje oni koji treba da daju odgovor. I izvesno od onog ko odgovara zavisi da li je pitanje u ishodu neprijatno. Tako da se može zaključiti da neprijatna pitanja ne postoje već postoje loši odgovori.
Iako brojni nosioci funkcije ne razmišljaju o tome da mediji takodje imaju svoju odgovornost, u stvarnosti je upravo tako. Odgovornost prema okruženju, javnom mnenju I naravno zakonitostima profesije. Istraživanje koje je prošle godine sprovedeno (Libek) pokazuje da prosečno poverenje građana Srbije u medije na skali od 1 do 5 iznosi 2,41. Posmatrano procentualno, svega 9,4% građana kaže da veruje medijima. Primetno je da najstariji građani imaju najveće poverenje u medije (23,3% njih kaže da veruje medijima), dok najmlađi najmanje veruju (svega 5,3% ispitanika između 18 i 29 godina veruje medijima). Ovi pokazatelji su alarmantni I upravo pokazuju nedostatak neprijatnih pitanja, kritike, mišljenja, slobode govora.
Gubitak poverenja gradjana u neki medij zapravo je početak njegovog kraja. Ohrabrujuće je da kada je reč o kritici, ukupno 82,3% ispitanika smatra da nezavisni stavovi i kritičko mišljenje nisu dovoljno zastupljeni u medijima. To praktično znači da su gradjani pokazali jasnu zainteresovanost za unapredjenje rada medija, ali I jasnu težnju ka nepristrasnim izveštavanjem. Jedno drugo istraživanje ranijih godina jasno je ukazalo na sposobnost gradjana da prepoznaju naklonjenost medija , servilnost prema vlasti, ali I iskustvo gradjana o putu do sticanja poverenja. Javnost upravo zbog ubrzanog protoka informacija, velikog broja medija I njihove dostupnosti sada očekuje više u smislu pridobijanja poverenja.
Pažnju privlači i podatak da se 16,1% građana slaže sa stavom da vlast nikada ne treba da dozvoli potpunu slobodu medija, dok se 70,3% građana ne slaže. Takođe, 56,7% građana ne bi žrtvovalo slobodu medija zarad održanja stabilnosti u društvu, dok bi 22,5% to uradilo. Ohrabruje i podatak da 76,5% građana smatra da su slobodni mediji preduslov za slobodno demokratsko društvo, dok čak 87,4% zastupa stav da je sloboda
govora osnovno ljudsko pravo.
Neraskidivi deo te slobode jesu tzv. neprijatna pitanja. Ona su još možda jedino što stoji na braniku slobode medija I prava svakog gradjanina na informaciju.
Štampa mora imati pravo da kaže sve, da bi se određenim ljudima oduzela sloboda da rade sve.
[Terrenoire]
S.V.