Počela izgradnja Muzeja Vladike Nikolaja u porti manastira Lelić

U porti manastira Lelić trenutno su u toku radovi na izgradnji Doma/Muzeja posvećenog Svetom Vladiki Nikolaju Velimiroviću. Pored stalne postavke Muzej će imati i biblioteku dela Vladike Nikolaja ,ali i onih koji su se bavili i bave se izučavanjem njegovih misli i učenja.

Iguman manastira Lelić , Georgije, kaže da se muzej ili Dom Vladike Nikolaja gradi po projektu arhitekte Vladislava Lalickog .

„ Početkom 2022 . godine uz blagoslov vladike Isihija počela je takoreći ideja o gradnji Doma Sv. Vladike Nikolaja . Predvidjeno je da objekat ima više od hiljadu kvadrata da ima stalnu postavku o Nikolaju, biblioteku i jedna sala za izložbe , a u njoj će moći da se održavaju i mani simpozijumi, predavanja i tribine“, kaže iguman Georgije.

Žitija svetaca i arhivska gradja o njihovom životu  uglavnom se čuvaju u manastirima, ali objekat ovog tipa posvećen svecu u Srbiji gotovo da ne postoji. „Vladika Nikolaj je da kažemo noviji svetitelj i njegova zaostavština postoji pa je samim tim lakše i prirediti muzejsku postavku. U Leliću postoji i rodna kuća Vladike Nikolaja i ona je obnovljena, postoje još neki manji radovi koje treba izvesti , ali vrlo brzo i ona će imati postavku iz tog vremena. Kuća je autentična gradjevina iz 1856. godine. Tu se odgajio Nikolaj i Vladika Jovan Velimirović. On nije rodjen u toj kući , ali je tu odgajen inače je rodjen u kući gde je sada nova crkva . Na temeljima te kuće je nova crkva i po predanju on je jedino dete koje je rodjeno u toj kući, svi su rodjeni u ovoj koju smo sada obnovili. Imanje gde je njegova kuća u kojoj je rodjen i nije bilo vlasništvo manastira , ali su njegovi srodnici dali imanje da se tu podigne crkva. Crkva je sagradjena 2005-2006. godine“, priča iguman Georgije .

Po njegovim rečima svi posetioci imaće priliku da posete različite sadržaje , ali da pre svega nauče o životu Svetog Vladike Nikolaja.

„To je pre svega Dom Vladike Nikolaja , radni je naziv da tako kažemo Muzej. Tu će biti njegove lične stvari, priznanja koja je dobijao za života . Ali kada je u pitanju biblioteka ona će sadržati ne samo njegove radove iz raznih perioda njegovog života već i radova brojnih drugih značajnih ljudi , akademika , doktora nauka koji su proučavali njegove radove i njegovu misao i o tome pisali recimo doktorske disertacije. Evo nedavno je odbranjena jedna doktorska disertacija na FPN  na temu njegove misije u Prvom svetskom ratu. Njegova beseda u Londonu 1916. Nekoliko puta je bio u Londonu i učinio je da se veliki broj dobrovoljaca odazvao. Veliki deo života proveo je u Americi i Engleskoj i ima više njegovih beseda. Došli smo do njih. Poznat je njegov govor u Kanterberijskoj katedrali jer je on jedini svešteno monah sa ovih prostora kojem je bilo dozvoljeno da govori u sedištu anglikanskog episkopa. Oni su 2016. godine obeležili tu Nikolajevu posetu i bio je pozvan patrijarh naš na tu svečanost. On je imao veliki uticaj u tom vremenu na sled istorijskih dogadjaja“, podseća iguman Georgije.

U Valjevu je prošle godine održan prvi simpozijum o Nikolaju i kako iguman najavljuje biće održan i ove godine . Nikolajeve misli proučavaju i oni koji ih ne čitaju sa aspekta religije. Njegova dela prevodjena su na razne svetske jezike .

„To je normalno jer je Vladika osim što je doktorirao teologiju u Bernu , odmah potom u Ženevi odbranio i doktorsku disertaciju iz filozofije. Mnogo ljudi čita njegova dela i to ne samo sa ovih prostora. Njegove misli potka su za naša bogosluženja“, navodi iguman.

Govoreći prošle godine u Valjevu na Vidovdansko akademiji u čast trojubileja Svetog Vladike Nikolaja, 140 godina od njegovog rođenja, 65 od prestavljenja i 30 godina od prenosa moštiju u Manastir Lelić patrijarh srpski Porfirije je rekao  da su život i delo Svetog Nikolaja merodavni i u 21.  veku i da mlade naraštaje možemo da upućujemo na njega.

„Zato što on gde god da je govorio, u Leliću, Žiči, na obalama Ohridskog jezera, na Svetoj gori i u Jerusalimu, u Kentberijskoj katedrali, Čikagu, bilo kom u našem selu ili palanci, samo je jednu meru imao – Hristos i njegovo jevanđelje i negova ljubav za ljudski rod. I o čemu da je govorio sve je počevši od sebe merio raspelim i vaskrsnim Hristom kao sistemom vrednosti“, rekao je patrijarh sprski Porfirije.

Radovi na izgradnji Doma su počeli , a u njima učestvuju i gradjevinski inženjeri i  majstori iz celog valjevskog kraja. Muzej se gradi sredstvima iz donacija.

Svako ko želi da donira sredstva za izgradnju pomenutog Muzeja može to učini na :

Primalac : SPC manastir Svetog oca Nikolaja Lelić

Broj žiro računa: 160-377006-78

„Gospodo i prijatelji! Došao sam iz Srbije, iz evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro svanuće dana. Zahvalan sam lordu Arhiepiskopu kenterberijskom, koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta Gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla, pred njegovim Visočanstvom kraljem Džordžem Petim i najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.

Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i hrišćanstva. Ja sam video da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donesenog iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Video sam da je sagrađen od granita i mermera koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem, donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se da se ovaj hram s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta.

No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovog hrama. Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se ĆELE KULA. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi dana, mogao podići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo korigovanje, i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno.

Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.

Gde su? Izginuli braneći Evropu.

Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug.

Beseda vladike Nikolaja Velimirovića na Vidovdan 1916. godine u Londonu“