Danas je 5. oktobar , datum koji je u Srbiji u jednom trenutku označio velike promene. Partije u Srbiji, članice nekadašnjeg DOS-a neće danas posebno obeležiti ovaj datum , a mnogi gradjani danas nisu sigurni šta je zapravo bilo pravo značenje tog dana , a da to nisu izneverene nade i očekivanja.
Nakon objavljivanja spornih rezultata izbora po kojima je opozicioni kandidat Vojislav Koštunica na predsedničkim izborima dobio 48% glasova (2% manje od potrebnog) i da će biti održan drugi izborni krug Demokratska opozicija Srbije pozvala je građane da se 5. oktobra 2000. godine okupe ispred Savezne skupštine kako bi se suprotstavili velikoj izbornoj krađi koju je Savezna izborna komisija sprovela po nalogu Slobodana Miloševića. DOS je ultimativno zatražio da Slobodan Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na saveznim, predsedničkim i lokalnim izborima održanim 24. septembra 2000. Takođe je zahtevano i da generalni direktor, glavni urednik i uređivački kolegijum Radio-televizije Srbije podnesu ostavke, a da RTS promeni uređivačku politiku i omogući objektivno informisanje o zbivanjima u Srbiji. DOS je zahtevao i da se svi uhapšeni puste na slobodu i da se povuku poternice i krivične prijave pokrenute protiv onih koji su protestovali za poštovanje izborne volje građana Srbije.Ovo su činjenice koje će istorijski biti i jesu zapisane .Ostaće zapisano i da je tog dana gorela Skupština , gorela zgrada RTS-a. Nikad više naroda na ulicama.
Cela Srbija bila je na nogama pogleda uprtih u Beograd .
Posle radikalnih protesta koji su se desili 5. oktobra 2000. godine u Beogradu, do drugog kruga predsedničkih izbora, koji je trebalo da se desi 8. oktobra, nije došlo.Slobodan Milošević pred drugi krug izbora do kog nikad nije došlo u obraćanju javnosti, tvrdi da je DOS organizovan i plaćen van Srbije , a za obećanja DOS-a kaže da su lažna i da do brzog rasta standarda građana i ekonomskog prosperiteta neće doći, naprotiv. Zatim kaže da bi nova, kako kaže „marionetska vlast“ imala ograničeni uticaj i da bi pod pritiskom zemalja NATO alijanse bili nastavljeni pritisci na zemlju i pokušaji da se zemlja dalje dezintegriše, slabi. Smatra da bi pod tim zapadnim pritiscima i popuštanjima „novih“ vlasti, Srbi mogli da dočekaju sudbinu sličnu Kurdima. Tog 6. oktobra od koga se očekivalo više nego od prethodnog dana Milošević je priznao poraz.
Slobodan Milošević umro je 2006. godine u Haškom zatvoru, Zoran Djindjić ubijen 2003. godine , a posle republičkih izbora 2012. godine iz politike se povukao i Vojislav Koštunica prvi predsednik nakon Miloševića. Mnogi političari koji su tada bili vodje protesta nisu više ni u politici, neki se poput Velimira Ilića nekim čudom i dalje održavaju.
Ali osnovno pitane jeste da li danas narod u Srbiji živi bolje? Da li je demokratija kojoj se težilo trebala da izgleda ovako, marionetski i nadzirano? Vojislav Koštunica tada je obraćajući se gradjanima rekao da će Srbija zajedno sa svojim evropskim prijateljima krenuti u bolju budućnost. Srbija ni 16 . godina nakon tih reči nije član EU.
U Srbiji su nezaposlenost i siromaštvo glavne odrednice, prosečna zarada gotovo dva puta je manja od prosečne potrošačke korpe, ogromna administracija je danak koji svi gradjani plaćaju, Kosovo nije deo Srbije, samo su neke od odrednica današnjeg vremena.
Istini za volju , sada su nam rafovi prodavnica puni, ali je kupovna moć vrlo niska.
Narod u Srbiji sve češće u neverici zaboravlja na 5. oktobar i u izjavama kada se najbolje živelo za Srbiju kažu da je to vreme Tita.
Mladi napuštaju Srbiju, natalitet nikad niži pa je i pitanje da li ideje političara koje sada slušamo mogu biti veće od sumorne slike stvarnosti.
U Srbiji je narod gotovo uvek svoje mišljenje i stavove izražavao vrlo emotivno , akumulacija nezadovoljstva gotovo uvek je dovodila do eskalacije sukoba uličnom borbom. Sada u Srbiji gotovo da nema opozicije niti verovanja naroda u lidera koji bi mogao biti pokretač ili nosilac bilo kakvih promena. Današnji političari manje mare za državne i društvene interese nego za svoje lične promocije što u drugi plan stavlja interese gradjana.
Ali Srbija i dalje želi reforme i svake godine iznova veruje da će se one dogoditi , možda se već dogadjaju, ali ne na način kako to očito gradjani očekuju . Za prosečnog Srbina , možda onog koji je tog 5. oktobra bio ispred Skupštine reforme bi značile ulazak u doba boljeg života . I nema sporenja oko toga šta su standardi i manifestacije tog boljeg života. Podejdnako nema ni sporenja da danas neki žive bolje nego pre 16 godina .
Vreme petog oktobra ostaće zauvek vreme budjenja i silovitog odgovora naroda na stanje u zemlji, ali ostaće i vreme nadanja , velikih želja i htenja.
Ništa manje sporna nije ni činjenica da su možda tog petog oktobra zaista postavljeni dobri temelji za promene o kojima se govorilo. Ako ništa , od tada na ovamo videli smo smenjivost režima demokratskim putem , putem izbora.
Da li bi se ikada više u Srbiji mogle takve promene ponoviti? Većina analitičara se slaže da je to teško i gotovo nemoguće bez jasno iskristalissane ideje šta se želi postići i u kom pravcu bi ta energija mogla biti usmerena. Na političkoj sceni Srbije nema novih lidera, svi postojeći već su pokazali svoje znanje i umeće i verovanje da bi upravo neko od postojećih mogao biti ponovo prepoznat kao bilo kakva pokretačka snaga ne postoji. Posmatrajući godine političkih promena analitičari se slažu i u jednom da srpski narod uvek traži vodju. Svaki vodja teži totalitarizmu , pa u Srbiji imamo uvek više političara nego ozbiljnih državnika.
Ipak na poslednjim izborima u tom pravcu vidjen je interesantan pomak. U izborima sve više Grupa gradjana nameće svoje učešće potpuno nezavisno od partija i stranačkih boja , bez obzira na centar levicu ili desnicu što je u ovom trenutku nemoguće i jasno podeliti. Grupe gradjana čak su i nosioci vlasti u pojedinim gradovima i to bi za početak mogla biti jasna poruka aktuelnim partijskim liderima da moraju biti spremni na korenite promene.
Te promene jesu upravo produkt petog oktobra . Veće i slobodnije posmatranje sopstvene uloge, svakog pojedinca, u budućnosti i realnosti zemlje u kojoj se živi.
Možda se tog petog oktobra mnogo htelo , istina mnogo se i započelo , ali je epilog više nego diskutabilan.
S.V.