Valjevski „Klub dvanaestorice“

U Valjevu je nekada postojao „Klub dvanaestorice“, pokazuje raspoloživa arhivska gradja. Ovaj Klub zaslužan je za mnogo toga što Valjevo danas jeste. Dok danas postoje preduzetnička i udruženja privrednika njihov uticaj na razvoj grada gotovo da nije primetan, bar strukturno . Kao neformalno telo, ovaj Klub, 40 godina je na svoj način  razvijao Valjevo.

Poznavaocima valjevske istorije „Klub dvanaestorice“ nije nepoznat ipak mnogi o tom klubu malo i znaju jer ne postoji ni dovoljno arhivske gradje pa se o njemu saznaje više kroz istorije osnivanja nekih ustanova u našem gradu. Mladji bi trebalo da odmah znaju da pomenuti klub nije isto, čak ni približno,  nekom društvu koje je bilo zaduženo za negovanje nekakvih tradicija, niti društvu za unapredjenje  ili podršku nekoj oblasti života. Ono nije bilo ni u jednom trenutku institucionalizovano niti se moglo podvesti pod zvanično. Ali da je zaslužno za razvoj Valjeva – zaslužno je,  slažu se istoriografi ovog grada.

Dobar istorijski deo o samom društvu nalazimo u radu Milorada Radojčića na temu Klaudija Prikelmajera , prvog valjevskog apotekara. On navodi da je Prikelmajer želeo da postane član tog Kluba . A Klub je zapravo bila grupa ljudi , uspešnih Valjevaca , koji su kapital stekli svojim radom i koji su u nekadašnjoj kafani Mostar u Tešnjaru najpre razvijali ideje o proširenju grada i njegovom razvoju, a potom svojim novcem, kontaktima i uticajem te ideje i realizovali.

Milorad Radojčić u pomenutom radu navodi da su članovi Kluba bili: Kosta Ivanić, Aleksa Stojšić i Živko Tadić, najaktivniji članovi :Pavle Gavrilović Kajmakam, Dimitrije Mitrović , Kosta i Kasijan Stojšić, Radovan Lazić, Jevrem Gavrilović, Aksentije Srećković, Vuk Balinovac, Miloš Nastić, Gaja Živanović,  Stevan Tomić Butina, Lazar Glišić, Pavle Marinović, Matija Ilić, Jeremija Karamarković. , kasnije se pridružili i advokat Mirko Radovanović, prota Živojin Marković, inženjer Stevan Djuričić, oficir Rista Ukropina.

Ovom Klubu se pripisuju zasluge za proširenje grada na levu obalu Kolubare , osnivanje  nekih ustanova poput: apoteke, gimnazije, bolnice, štedionice, čitaonice , pozorišta pa i pokretanje novina. Radojčić objavljuje i podatak da su se zalagali se za postavljanje koševa za ishranu sirotinje čime sugeriše i njihov humanitarni rad.

U brojnim drugim sličnim radovima pominje se udeo Kluba u osnivanju Gimnazije i dovodjenju Djure Kozarca  katoličkog župnika i profesora teologije 1869. godine u Valjevo, ali i Dimitrija Matića ministra prosvete i crkvenih dela. Radojčić objašnjava i potrebu samih članova Kluba da im deca budu školovana te i ideju vezanu za Gimnaziju.  Neki tvrde i da su imali ogroman uticaj na osnivanje bolnice 1867. godine.

Okupljali su se skoro 40 godina za dobrobit Valjeva, bili su u većini pristalice dinastije Obrenovića, a kasnije su prišli Liberalnoj stranci . Istoričari u nekim radovima navode da je Klub 1890. godine prerastao u nešto drugo, ali nikada više nije bio u toj meri aktivan niti razvojno orijentisan.

„Moramo najpre razumeti vreme u kom je Klub nastao pa potom i ljude koji su ga činili. To su bili ljudi koji su samostalno svojim radom ostvarili veliki imetak. Mahom su bili trgovci i njima je bilo u interesu da se grad razvija , da se ljudi doseljavaju . Iz jedne činjenice jasnije se  to može videti , a to je njihova težnja za obrazovanjem kao dopunom njihovog rada. Najpre Gimnazija , a potom neki podaci govore da su svoju decu slali u inostranstvo na školovanje. Bili su poštovani i  zaista cenjeni u tom vremenu, naravno Klub se često dopunjavao nekim članovima , ali ulazak u njega nije bio za svakog moguć“, objašnjava istoričar Duško Rakić.

Rakić dodaje i da su brojne ideje proistekle iz njihovih putovanja pri čemu su imali priliku da vide mnoge dobre i neophodne stvari za jednu zajednicu.

„Ne bi trebalo da ih doživljavamo kao interesnu grupaciju jer su od realizacije njihovih ideja koristi imali svi gradjani. S druge strane oni su čak  ulagali svoj novac ,  davali su donacije, ulagali su i više svoje veze sa moćnim ljudima tog vremena. Mi i sada imamo privrednike koji žele da pomognu gradu , ali njihov interes nije u toj meri opšti. Da li sadašnji privrednici utiču na opšta mesta u razvojnoj politici je drugo pitanje. Ono što mogu da tvrdim jeste da je kasnije bilo sličnih pokušaja , ali da nikada na isti način priča o Klubu dvanaestorice nije ponovljena“, kaže Rakić.

Sam Klub kao što je pomenuto kasnije je postao deo Liberalne stranke i ostvarivao svoj politički uticaj. Na pitanje Vamedie da li Klub dvanaestorice može biti preteča Izvršnim većima, Odborima pa i Gradskom veću , Rakić kaže da to nije slučaj.

„Oni nisu birani. Oni su sami sebe organizovali , ali nisu bili ni Grupa gradjana u današnjem poimanju te forme već ljudi koji su sebe ostvarili radom , stekli bogatstvo, veze i nastojali da kroz delovanje tog Kluba potvrde svoj status i unaprede svoje okruženje“, kaže Rakić.

Ako bismo Klub dvanaestorice poredili samo sa privrednicima napravili bismo ponovo grešku jer zapisi pokazuju da je medju njima bilo školovanih ljudi tog vremena što ih je opet izdvajalo od zajednice u kojoj su živeli i koji su poštovanje zaslužili .

Da li bi sada bilo moguće formiranje takvog Kluba , veliko je pitanje za valjevsku javnost. Pre će biti da je to nemoguće na način kako je to nekada bilo. Svaka slična novoformirana grupa verovatnije bi bila „dočekana na nož“ , ako se u obzir uzme novonastali postulat da se uspeh ne prašta. Promenila su se vremena, a sa vremenima, menjali su se i ljudi. Da li sa sadašnjim mogućnostima na bolje , pitanje je za veću diskusiju.