Zoran Urošević 34 dana spava na klupi u parku kod stare pijace. Bez krova nad glavom samo sa prvaom na obrok iz narodne kuhinje moli za bilo kakav smeštaj. „ Najteže mi je kad pada kiša, nemam gde , stojim pod nadstrešnicom celu noć, a niko da mi pomogne“, priča Urošević.
Nekada stalno nastanjen u Beogradu, Zoran Urošević živeo je sa ocem i majkom u majčinom stanu, bio zaposlen u Beobanci. „ Kad je propala banka ja sam ostao bez posla. Nekako tih dana i majka se razbolela i pošto smo bili bez ikakvih prihoda samo sa njenom mnogo malom penzijom odlučili smo da prodamo stan u Beogradu i dodjemo u Valjevo jer ovde imamo familiju u Leliću, ona je iz Lelića. Od tih para kupili smo stan ovde, a njena bolest je počela da napreduje“, priča Urošević.
Majčina penzija nije bila dovoljna da pokrije troškove njenog lečenja i njihovog života pa su dugovi za struju, vodu , počeli da bivaju sve veći. U jednom trenutku našli su se u situaciji da im je isključeno zbog neplaćanja gotovo sve. „ Ona je bila gotovo nepokretna tada. Pomalo se kretala. Koliko smo samo dali za te lekove i pelene , da vam ne pričam . Nismo imali od čega da živimo. Odlučili smo da prodamo i taj stan i odemo u podstanare. To je bilo 2009. godine . Uzeli smo stan pod zakup. Da sam znao šta će me sve u životu snaći ostao bih u tom našem stanu i bez vode i struje. Pokušavao sam da se zaposlim, ali nije išlo . Nema gde ja nisam pokucao i pitao, ne treba radnik kažu. Pare su se trošile na život . Iako je bila skoro nepokretna majka je tad pala i slomila kuk, to je bio drugi put . Sve sam je sam gledao. Tad je bilo jasno da više ne mogu ja da joj pomognem i zatražio sam pomoć od Centra za socijalni rad. Bila je 20 dana u bolnici , a onda joj je Centar sredio da dobije Dom za tu njenu penziju. Ona je sad u Krupnju“, kaže Urošević.
Ostavši bez sredstava za život pa i za stanarinu Zoran se ponovo obratio Centru koji ga je smestio na dva meseca u nužni smeštaj . Od države je dobijao 6800 dinara, ali je pomoć prestao da prima u junu ove godine, a morao je da napusti i nužni smeštaj. „ Oni su izračunali da zato što sam tad prodao stan nemam pravo petsto meseci na socijalnu pomoć. Ja kažem ja nemam te pare , potrošio sam sa majkom na život na bolest njenu i moju . Imam nekoliko bolesti. Imam sve papire . Idem od jednog do drugog lekara , bronhijalnu astmu, bolest mišića i kostiju, ja sam imao nekad 140 kg , a sad jedva osamdeset“, kaže Zoran.
On kaže i da se obraćao svima od gradskih vlasti , preko crkve do udruženja i molbi ljudima , ali da nigde nije našao pomoć. Priča da ga je iz jednog smeštaja vlasnik izbacio za Novu godinu na temperaturu od -13 stepeni, da ga oni kojima je pomagao, sada ne poznaju. Na pitanje šta bi mu najviše bilo od pomoći sada Zoran sa suzama u očima kaže: „ Da crknem, eto to , da se više ne mučim. Ja 34 dana spavam na klupi , dodje policija kad je mnogo hladno kažu idi dole kod nas prespavaj , ali dole me ne prime nego pošalju na železničku stanicu , a tamo kažu ne možeš tu. Da mi je jedna šupa , eto jedna šupa i jedna stolica da na nju sednem i sklonim glavu sa kiše . Ide zima. Pristao bih na sve . Ako neko ima kuću na selu nek je stara, ruševna, da ja to gledam i staram se, sve pristajem. Samo da se sklonim sa ulice. Nemam nigde ništa, nemam nigde nikog, eto ako neko čuje , pročita da mi da da sklonim glavu. Gde ću ja sad kad odem od Vas?“pita Zoran.
Zoran Urošević izdržao je do sada 34 dana na parkovskoj klupi, ne gaji nadu da može još dugo izdržati.
*Ukoliko smatrate da na bilo koji način možete pomoći Zoranu pišite na e-mail Vamedie:
office@vamedia.info
S.V.
Da li neko zna gde je ovaj čovek?