Partijsko i rodjačko zapošljavanje – 57 godina iste priče

U predizbornim kampanjama najčešće možemo čuti da će na odgovorna mesta doći stručni ljudi pa da će se partijskom zapošljavanju stati „ nogom za vrat“. I ova priča uvek je priča opozicije . Partije po dolasku na vlast gotovo uvek postupaju jednako. Mesta popunjajvaju podobni i lojalni . Razlika izmedju sadašnjeg partijskog i nekadašnjeg zapošljavanja praktično je u samo jednoj reči. Nekada je to bilo- rodjačko zapošljavanje .

Od Velikog rata pa sve do 1990. godine kada je uvedeno višestranačje , najveći broj stanovnika bio je član jedne partije . Zapošljavanje se tada , reći će mnogi, sprovodilo isključivo na osnovu konkursa . Ono što i danas mnogi ističu jeste da tu nije bilo „ni po babi ni po stričevima“, već stručnost na prvom mestu. Ako izuzememo činjenicu da je pre stručnosti prednost imala partijska knjižica ostaju „stričevi i babe“.

Da je upravo bilo tako svedoči tekst novinara Stevana Ćirića u listu Napred od 4. novembra 1966. godine pod naslovom „Intervencije i rodjačke veze još deluju“.

Novinar Ćirić u tekstu iznosi zanimljive podatke. U preduzećima su postojale Komisije za zasnivanje radnog odnosa , a po Zakonu trebalo je da postupaju po pravilnicima o zasnivanju radnih odnosa. Novinar Ćirić navodi da pojedina preduzeća i nemaju pravilnik , a u nekima su pravilnici istekli pa bi ih trebalo ažurirati. Na plenumu Opštinskog sindikalnog veća posebno je negativno ocenjen odnos „Srbijanke“ prema sezonskim radnicima, onima koji rade na ugovor o delu.

Dobar deo pomenutog plenuma protekao je u razgovoru o rodjačkim vezama koje dovode do zapošljavanja . „ U „Gradcu“ je primljena daktilografkinja koja nije bila na evidenciji Zavoda za zapošljavanje jer je drug iz komercijalnog sektora izričito tražio da ona bude primljena i da drugu mogućnost ne prihvata.  Ćirić piše : „Komisija u „Progresu“ prima za daktilografkinju sestru predsednika Komsije iako su ostali kandidati imali više stručnog znanja“ itd.

Analitički posmatrano moguće je pronaći niz sličnih tekstova i primera . Onih koji nisu objavljivani mnogo je više . Rodjačke veze dominirale su za sva bolje plaćena radna mesta . Ostatak se pokrivao kroz konkurse što je stvaralo sliku dobro uredjene oblasti zapošljavanja.

Šta se onda zapravo promenilo ?

Osim novog sistema , najpre socijalističkog koji je sprovodio SPS pa potom demokratskog nakon 2000 godine , izgleda ništa. Ništa se nije promenilo. U kampanji pred izbore 2000. godine ključne reči su bile „partijsko zapošljavanje“ i „lustracija“. Od lustracije se odustalo javno, a od partijskog zapošljavanja nije . Pa smo tako imali  nastavak stare prakse , partije na vlasti zapošljavale su nove kadrove iz svojih redova . Rodjačke veze nisu nestale pa je produkt tih veza da recimo i sad u javnom sektoru u Valjevu imamo snaje, sinove, kćeri onih koji su pred penzijom ili su otišli u penziju . Normalna stvar bilo je razmišljanje da dete treba zaposliti na sopstveno mesto malo pre penzije pa smo imali neretku situaciju da su za jednim stolom sedeli roditelji sa decom jer nije bilo više stolova.

Matematika je neumoljiva, ona kaže da 57 godina od Ćirićevog teksta u Valjevu , a sigurno i u celoj Srbiji, može biti napisan ne jedan, već niz tekstova o ovakvim koruptivnim zapošljavanjima. Dakle, 57 godina se ništa nije promenilo iako su se vlasti menjale .

Slede izbori i nova obećanja o kraju partijskog zapošljavanja i isključivoj stručnosti. Da budemo jasno, ukoliko osoba poseduje stručna znanja i usavršena je za odredjene poslove partijska pripadnost ne bi trebala da bude otežavajuća okolnost , ali ako imamo više stručnih kandidata zapošljavanje lica koje je pripadnik vladajuće stranke pod velikim je znakom pitanja kao regularno.

Ako partije proizilaze iz naroda , a 57 godina se ništa ne menja , da li je onda zapravo do naroda?  A narod se teško menja . Možda neki japanski narod ili finski narod , može da se lako menja , ali ovaj naš srpski nedvosmisleno 57 godina poručuje : Brat je brat! A od kuma-brata? Pa nije samo televizor!