Za Vamediu o stanju medija u Srbiji i medijskim uticajima govori profesor Miroljub Radojković FPN. „Danas kontrola ne ide prema prenosiocu informacije nego ide ka izvoru informacije. Gradjani su naučili lekcije o tome šta znači vlasništvo nad medijima“, kaže Radojković.
Aktuelno stanje medija u Srbiji?
-To je neka vrsta opšteg previranja.S jedne strane tehnološki vrlo burne promene, privatizacija s druge i sa treće strane pitanje, šta smo dobili posle svih tih promena? Dobili smo ponovo jedno prilično neuredjeno, siromašno tržište i dobili smo jedan veliki pad u kvalitetu rada medija. Svako traži neku slamku spasa u tim pretumbacijama.. Na primeru štampe se vidi da je uspešan model biti tabloid, baviti se senzacionalizmom, kičom , šundom. Na planu televizije, hvala Bogu da postoji javni servis, ovo ostalo se spustilo na kako narod kaže, dno dna. A pritom tu se još kopa da bude niže. To su razne varijante formi, kvizovi , takmičenja , jeftine serije. Nije to ni čudno jer podaci istraživanja pokazuju da kada Srbi traže informaciju prvo se late interneta, i to tvrdi 80% ispitanika, na drugom mestu je televizija, a štampa negde na samom dnu jer se verovatno radi o onima koji čitaju papirna izdanja . To previranje će se završiti brzo i medijsko tržište će se očistiti i ostaće samo onoliko medija koliko realno komercijalno može da zaživi. Očekujem da će se i priznanje autorskih prava mnogo više poštovati. Televizije će još malo tražiti prostor za preživljavanje, a na kraju će se pretvoriti u ponudjače programa koje će sami korisnici koristeći nova tehnološka dostignuća sami birati i sastavljati svoje programske šeme. Imaćemo jedno novo medijsko okruženje.
Da li mislite da će doći do koncentracije kapitala kada su mediji u pitanju i da možemo doći do svodjenja vlasništva na nekolicinu kompanija?
-Može da se dogodi. Zato što te kompanije za koje pitate nisu kompanije nego konglomerati i oni imaju različite oblike i oni imaju različite oblike udruživanja. Neki počinju od filma pa prodaju proizvode televizijama prerastaju u nešto drugo, neki su novine koje postaju i agencije , a prave video klipove i postaju ponovo izvor za recimo you tube ili društvenu mrežu. Jedino radio ostaje u svom profilu. Na tom putu transformacije je digitalno izdavačka kompanija Blic koja sad ima Tv kanal, online novine, štampane novine, nedeljnike i ostaje još da ponešto štampa od knjiga. A sa druge strane vidite vodeći komercijalac Pink se raširio na nekih 30 ponuda i proizvodi kanale koji su tačno namenjeni jednoj vrsti publike i njihovim interesovanjima.
-Kada dodje do koncentracije kapitala uobičajeno je da dolazi do veće kontrole informacija. Da li je sada u vremenu informatičke ere moguće kontrolisati informacije?
-To je jako teško. Danas kontrola ne ide prema prenosiocu informacije nego ide ka izvoru informacije. Dakle, da se stave pod kontrolu mesta sa kojih novi mediji uzimaju svoje materijale. Danas je na tom polju monopol objektivno mnogo teško uspostaviti. Niko ne može da vam kaže koja je to teritorija koju kontroliše jer su novi oblici informisanja tzv masovno samokomuniciranje otvorili puteve informacijama koje uopšte ne priznaje nikakve granice, ni kontinentalne ni poličke ni državne. Ne možete zato jedan prostor staviti pod stakleno zvono, a ljudi uvek mogu da nadju put i imaju sve više aparata da ako su nezadovoljni informisanjem iz jednog centra nadju još deset.
Kako smo onda došli u sitruaciju da pored takvog protoka informacija ipak u Srbiji govorimo da mediji nisu slobodni? Dešava li nam se neki paradoks?
-To mi govorimo sa stanovišta onih koji proizvode informacije , sa stanovišta novinarske profesije koja je u velikom padu i sa stanovišta vlasnika najuticajnijih linearnih ili klasičnih masmedija. Da li je kontrola uspešna treba pitati drugu stranu. Korisnike. Jeste ponuda pod kontrolom, ali da li je potrošnja pod kontrolom? Tu niko ne može mnogo da interveniše .
Jesu li po Vašem mišljenju mediji u Srbiji slobodni?
-Ni u jednoj zemlji nisu slobodni. Mediji imaju svoj ideal koji se zove nezavisni mediji. Taj ideal je jako visoko i njemu se približavaju pojedini mediji, pojedine vrste medija, mediji u pojedinim zemljama. Uvek su protiv nezavisnosti radili država, političke stranke i vlasnici kapitala. Svako od njih ima svoje interese zbog kojih vrši pritisak na vlasnike medija, a ovi na redakcijske grupe i novinare. Ono što niko ne uzima u razmatranje je četvrti uticaj. On dolazi od gradjana. Oni mogu na svaki pokušaj da ih neko zloupotrebi, manipuliše da odgovore svojim komentarima, osnivanjem foruma, blogovima, pravljenjem virtuelnih zajednica. Mogu čak, ako su ljuti i da spamuju izvore. U tom smislu ne treba više u perspektivi ni pitati da li su mediji slobodni. Treba pitati koliko su gradjani slobodni da uz pomoć medija budu dobro informisani o stvarima koje se tiču njih.
Da li su gradjani naučili lekciju?
-Gradjani su sigurno shvatili neke lekcije. Ko god nije verovao šta znači vlasništvo nad medijima mogao je to da vidi na primerima Antena grupe, privatizacije B92. Nad nekima koje su gradjani smatrali najslobodnijim medijima. Kako je rekao gazda oni su se tako pretvorili u neku drugu vrstu izvora ponuda , a gradjani su ostali razočarani. Gradjani to znaju i znaju da kako bude političkih i ekonomskih promena tako će se menjati i mediji. Ali oni ne moraju nikada više da budu oslonjeni samo na jedan medij. Ako im nešto neodgovara i ako je ponudjeni program mentalna presija na njih imaju puno staza i stazica da pronadju ono što žele i čemu veruju. Mediji su na tržištu i logično je da podilaze tom tržištu. Mi se žalimo na neke proizvode, ali oni nisu došli iz Srbije već su kupljeni kao na primer od Endemola koji prodaje licence za neke programe. Gradjani su to podržali, kvizove, rijalitije. Dok god se to reflektuje visokim šerom, ma šta vlasnici medija mislili privatno, od toga neće odustati. Privatnim medijima ne možete recimo nametnuti edukativnu obrazovnu funkciuju. To mora samo RTS jer raspolaže novcem svih gradjana.
Do kada će mediji u Srbiji da preživljavaju?
-Sve dok privreda ne bude zdrava. Ako ekonomija dovede do onoga što je na drugim mestima država blagostanja. Privreda koja ima veću ponudu nego što je potrošnja, onda ona nužno traži medije da pomogne povećanje potrošnje. Pravljenjem brendova, reklama, oglasa, raznih dogadjaja. U svim oblicima praktično nagovaranja na potrošnju koji su karakteristični za potrošačko društvo. Drugi deo ambijenta kreira politika. Medijima nije samo interesantno da dodju do kompanije kojoj je potreban medijski prostor već su zainteresovani i za one koji utiču na poslovanje kroz zakonske oblike , da li će im sniziti ili povećavati namete, ko će im i kako davati prostor, frekvencije, na multipleksima, PDV . Onda je tu svakako dobro za vlasnike medija da budu u dobrom odnosu sa politikom . Ako politika ide po njihovom diktatu onda mi vidimo i njihove zahteve i prinude kao političke pritisak. Politički pritisak se vidi jedino kad tržište radi za njih, a to je regularna politčka kampanja jer tu je tržište i roba glas i glasač i onda se političari direktno obraćaju medijima sa ciljem da i sebe i svoje kandidate prodaju kao što to rade ekonomski subjekti.
S.V.