Priča o brdu Vidraku nije samo priča o prelepom prostoru poviše grada već priča o istoriji Valjeva. Tu su se na jednom mestu sreli i osvajači i pobednici . Koliko Valjevaca zapravo zna da su brojni nadgrobni spomenici ugradjeni u naše gradske ulice?
Da bismo poštovali sebe trebalo bi da poštujemo i svoje pretke. Ipak neka vremena imala su svoja razmišljanja koja možda nisu išla u prilog ovoj tvrdnji. Trebalo bi pre svega poštovati ljude.
Valjevo su nekada pretežno naseljavali ljudi muslimanske veroispovesti, a turska groblja na kojima su sahranjivani umrli žitelji islamske veroispovesti, prema Ljubomiru Pavloviću, nalazila su se na najmanje tri lokacije u ondašnjoj kasabi.
Jedno od turskih grobalja, prema sećanju starijih Valjevaca, nalazilo se na lokaciji današnjeg Kosančića venca, na mestu gde je bila školska bašta. Kasnije su na tom mestu podignuta tri stambena objekta, neposredno ispod nekadašnjeg Vidkovca.
Za ostala turska groblja se pouzdano ne zna lokacija. Iseljavanjem Turaka iz Valjeva posle Drugog ustanka, posebno donošenjem Hatišerifa, i rasprodajom imovine, njihova groblja kao i verski objekti su ostali napušteni i vremenom su uništeni širenjem gradskog naselja. Rekognosticiranje terena nije vršeno da bi se ustanovile tačne lokacije ovog kao i drugih grobalja iz turskog perioda, tvrde i arheolozi i istoričari.
Na Bairu je izvesno i u više spisa potvrdjeno postojalo gradsko groblje na kome se nalazila i kapela Milovana Glišića , a posebno je zanimljivo da u jednom od pomenutih spisa postoji apel da se nešto uradi sa tim grobljem i kapela zaštiti jer se „grobljem šeta stoka , a ista u kapeli noćeva“
Zanimljivo je da su porodice prenele zemne ostatke i spomenike na novoformirano Novo groblje. Nadgrobni spomenici sa Bairskog groblja koji nisu preneti na Novo groblje, korišćeni su za popločavanje nekih ulica i trotoara ili su ugradjivani u temelj novih gradjevina u Valjevu.
Da ideologija može biti jača od nasledja i poštovanja svedoči i konstatacija da su mnogi grobovi ostali zauvek neobeleženi. „Za osudjene na smrt i pogubljene posle Drugog svetskog rata u Valjevu, nema evidencija, ne zna se lokacija na kojoj su sahranjivani, niti postoji bilo kakvo obeležje“, konstatovao je Milča Madić u rezimeu rada „Valjevska varoška groblja“.
Istovremeno mnogi istoričari i arheolozi nisu daleko od tvrdnje da na prostoru Valjeva postoji dosta neobleženih mesta na kojima su sahranjivani umrli od tifusa. Pretpostavka je da je sobzirom da je grad postao bolnica njegova okolina mogla biti prostor za sahranjivanje. Koliko se Valjevo od tog vremena proširilo moguće je istražiti , ali paušalna procena govori i do nekoliko puta.
Na prostoru Valjeva imamo dakle pokopane i Turke i Austrougare i brojne putnike namernike različitih veroispovesti i nacionalnosti .Neki su došli poslom neki bežeći od rata neki u suret ratu i svi su deo istorije ovog grada. Neke smo grobove iselili, neke nismo, neke smo spomenike porušili , druge uzidali u naše temelje, trećima se klanjamo , u četvrte zaklinjemo.
A vrlo malo toga zapravo znamo. Jedino što ne radimo jeste da se nemirimo ni nad jednima ni nad drugima.
Dakle, iako jedni misle da su svi prvoborci Drugog rata pokopani ili njihove kosti prenete u park na Petom puku , a ovi drugi da su srpski ratnici Prvog rata pokopani na brdu Vidrak i jedni i drugi su u zabludi jer takve konstatacije nisu u potpunosti i do kraja tačne. I danas možemo čuti žustre rasprave oko ovih činjenica. Savremenika tih vremena gotovo da nema pa bi trebalo šansu dati istoriografima i onima koji su radili istraživanja na ovu temu . Njihova istraživanja prevelika su za ovakav tekst . Ali nije prvi put da jedno tvrdi istorija ovog kraja , a sve ostalo najčešće biva naše Srbovanje.
S.V.