Zanimljiva istorija: Cigle koje su gradile grad 7

U najveći broj kuća i drugih objekata u Valjevu ugradjene su cigle neke od čuvenih valjevskih ciglana . Verovali ili ne jedna od njih dugo je bila osnov GP „Jablanica“. Danas po crep idemo u Kanjižu, a nekada su zbog toga dolazili u Valjevo.

foto:AI

U tekstu Zdravka Rankovića „Valjevska opština 1839-2003“ lako se može pronaći zapis i podatak koji govori o tome koliko su valjevske ciglane bile važne za razvoj grada. Tako, po podacima koje izneo Ranković u Valjevu je posle Drugog svetskog rata bilo 6 ciglana i oko 25 poljskih crepara u kojima se crep pravio ručno.

Poznate po kvalitetu rada , ali i obimu proizvodnje bile su Ignjatovića i Petkovića ciglane . Najveća proizvodnja odvijala se u Petkovića ciglani čak  1,5 miliona komada cigle i crepa. Ipak bez obzira na obim proizvodnje u Valjevu je opšte poznata ostala Djurina ciglana . Po ovoj ciglani je čak jedan deo grada dobio ime, a nalazila se pri kraju Dušanove ulice.

Dejan V. Popović u knjizi „Valjevo i valjevski kraj na razmedju vekova (1870-1970)“ podseća da je vlasnik ove ciglane bio Đura D. Đordjević. , rodjen u selu Prisjan u blizini Vlasotinaca, 1900. godine i potekao iz siromašne porodice. Posle godina nadničenja u Valjevo dolazi zbog Petkovića i njihove ciglane jer kako Popović navodi, u Valjevu se znalo da su Crnotravci , najbolji ciglari.

Prvo zaposlen kod Petkovića,  Đura potom 1930. najpre kupuje zemlju do Petkovića ciglane, a potom otkupljuje i Ignjatovića ciglanu. Proizvodnja počinje. Imanje kupuje između ulica Selimira Đorđevića i Pop Lukine ulice , gradi sebi kuću . „Iznad Dušanove ulice za potrebe buduće ciglane kupuje blizu 3 hektara zemlje , a potom dokupljuje kroz godine i ostalu zemlju. Proizvodnja je počela sa pećima otvorenog tipa tzv „švabarama“, a radnici uglavnom iz leskovačkog i niškog kraja. Ciglana je imala i radničke stanove za 8 do 10 radnika“, navodi Popović.

Drvo za peći Đorđević je nabavljao iz sela Stave i Poćuta gde je jedno vreme radila čak jedna od većih Đurinih ciglana .

Po kazivanju Dragane Zdravković koja je zabeležio Popović , proizvodi nastali u Đurinoj ciglani korišćeni su u izgradnji fabrike „Vistad“.

Za vreme rata ciglana je radila smanjenim kapacitetom, ali odmah nakon rata sam rad ciglane počinje da kontroliše tadašnja narodna vlast. Takav način poslovanja biva potpuno promenjen 1948. godine kada sva proizvodnja biva preorijentisana za državne potrebe. Ciglana se stavlja pod rukovodjenje preduzeću „Jablanica“, a sam Đura biva zaposlen kao rukovodilac u „Jablanici“. Zemlja za cigle kopana je u  Dušanovoj , ali i na prostoru oko zapadne kapije „Krušika“.

Proizvodnja nije bila rentabilna pa narodna vlast vraća na ograničeno korišćenje Đuri opet ciglanu, ali za pokretanje ponovno, velike proizvodnje nije bilo ni dovoljno radnika koje je mogao da plati niti finansijskih sredstava.

Ipak njegova upornost po pisanju Popovića se isplatila i proizvodnja je ponovo krenula. Sam kraj sve više se izgradjivao , baš od njegovih cigli pa je Đorđević pomerio poslovanje u prostor izmedju Daničićeve i i Ljube Kovačevića. Za taj period vezuje se i izgradnja ogromnog dimnjaka čiji su temelji bili 2,5 metra , a visina je dostizala 21 metar. Kako navodi Popović , proizvodnja se razvijala i za dalji rad bilo je potrebno još zemlje . Ipak država je donela zakon po kome je za ciglarsku proizvodnju dozvoljeno imati samo 3 hektara zemlje. „Sve je vodilo ka tome da su vlasti 1958. godine nacionalizovale celokupno imanje , ali i proizvodnju“,navodi Popović.

Ciglana ovom nacionalizacijom postaje ponovo deo preduzeća „Jablanica“. Kao i u prvom slučaju očito rukovodioci „Jablanice“ nisu znali da dobro upravljaju ciglanom jer je ona ubrzo počela da stvara gubitke. Država ciglanu opet vraća , naravno pod ograničenjima , Đuri Đorđeviću. Njega u tom poslu nasledjuje sin Luka Zdravković, ali u tom poslu nije bio naročito uspešan. Ciglana prestaje sa radom zvanično, 1975. godine.

Od tih slavnih vremena Đurine ciglane ostali su brojni objekti poput , fabrike „Srbijanka“, stare Železničke stanice , a postoje i zapisi gde se navodi da je za potrebe gradnje nekadašnje zgrade starog SUP-a takodje korišćena cigla iz njegove ciglane.

Prilikom rekonstrukcije mosta na Ljubostinji u avgustu 2005. godine, tokom iskopa pronadjeno je više opekarskih proizvoda. Tokom izgradnje novijih objekata u Ulicama: Dimitrija Tucovića, Filipa Višnjića , Dušanovoj, Đerdapskoj uvek su pronalaženi delovi opeka pa čak i podovi izgradjeni od njih. Popović navodi da po pričama meštana u tom kraju se u dvorištima ljudi još uvek nalaze slojevi cigle.

Da su Crnotravci, sjajni gradjevinari odavno smo čuli, ali da se u Valjevu proizvodila cigla koja je razvožena na razne strane zemlje manje je poznat podatak. Veliki broj ciglana svojevremeno u Valjevu, blago rečeno, gradio je ovaj grad  . Danas po crep i opeke idemo u Kanjižu koja je po tome poznata , ali , što bi neko rekao, nek ostane zapisano, da su Valjevci u tome davno prednjačili.

foto: „Valjevo i valjevski kraj na razmedju vekova (1870-1970)“

*Projekat „Znimljiva istorija“ Vamedia Nova realizuje uz podršku Grada Valjeva