Pozorište i pozorišna scena u Srbiji, savremena književnost bile su samo neke od tema o kojima se govorilo na književnoj večeri na kojoj je Miloš Latinović, književnik i direktor Bitef teatra predstavio svoj roman „Četiri ludila“. U razgovoru za Vamediu Latinović kaže da prava umetnost uvek nadje svoj put i prepoznatljivost.
Kroz četiri priče koje povezuje tema pozorišta i izuzetne hrabrosti da se pozorišna umetnost održi i nadogradi Latinović u romanu „Četiri ludila“ čitaocu najpre predstavlja Jocu Savića , Novobečejca, Srbina koji je imao dovoljno hrabrosti i vere u sebe da ostavi neizbrisiv trag u nemačkom pozorištu. Savić je otišao kao glumac, a postao je reditelj Vajmarskog kraljevskog pozorišta da bi kasnije svoj rad nastavio u Minhenu Tu je 1899. godine osnovao Šekspirovu pozornicu. Za dvadeset jednu godinu rediteljskog rada re¬žirao je 311 predstava odnosno 335 različitih komada i smatran je jed¬nim od najboljih evropskih reditelja. Slede priče o pozorišnoj trupi koja je gostovala u Vojvodini ,a potom i priča o samom Latinoviću i njegovom dolasku u Bitef teatar.
„Srpsko pozorište danas ima tu situaciju da na odredjeni način ne samo da traga za sobom nego traži način da izadje iz nekog opšteg neprepoznavanja u smislu važnosti. Mislim da naše društvo ne doživljava pozorište kao nešto važno i još manje kao prostor gde se mogu vaspitati neki novi naraštaji. Nije to zato što ima malo para nego zato što ima malo pažnje. Pozorište u Srbiji danas ima velike probleme da se vaspostavi na kultunoj mapi kao najbolja moguća opcija za ono što je jednom društvu važno.A to je da progovori o aktivnim i važnim temama i usput edukuje neki novi mladi svet. To je osnov pozorišta, a mi se danas za to borimo. Ipak verujem da je pozorište danas bolje nego što je stanje u društvu“, iznosi svoj stav Latinović koji prihvata na sebe deo kako kaže odgovornosti njegove generacije iz šezdesetih koja je predugo bila uljuljkana u samom odrastanju da je propustila da na vreme reaguje na mnoge pojave.
U vremenu kada se važnost i značaj pridaju poplavi rijaliti programa i kvazi intelektualnog rada Latinović kaže da pozorište dobija svoj pravi značaj. On takodje tvrdi i da je pozorište skučeno u smislu onoga što treba da se radi. „Pozorište danas ima više ideja nego mogućnosti nego opcija da se te ideje i realizuju. I to opet nije zbog malo para ve zbog toga što imamo jako utajnu cenzuru i autocenzuru. Mi smo u pozorištu previše oprezni i pažljivi , previše razmišljamo umesto da se naprosto prepustimo zadatku koji pozorište ima , a to je da proizvodi predstave koje će izazvati reakciju u društvu, a nne mora svaka reakcija biti negativna i kritička već može biti i pozitivna .Ono ima različite oblike delovanja , ali mislim da je kroz pozorište najlakše delovati na čoveka da ga upozorimo na pojave koje čoveku prave probleme u životu“, objašnjava Latinović.
Na pitanje Vamedie da li nas je takav stav doveo do toga da više ne postoje dela i pozorišne predstave koje ostavljaju utisak kao što je to jednom učinio „Profesionalac“ Dušana Kovačevića, Latinović kaže: „ Profesionalc je ne samo otvorio priču o vremenu koje je proteklo u Srbiji već i šire jer ta predstava je izvodjena i u Rumuniji i Madjarskoj . Uopšte predstava koje otvaraju snažne teme gotovo da i nema. Mi i nemamo u tom smislu politički angažovano pozorište. Ja to ne vidim , ali mi imamo angažovano pozorište sa nekoliko izvodjenih predstava kao što je „Bajpas“ ili recimo „Rodoljupci“ u Narodnom pozorištu koje otvaraju neka pitanja današnjeg vremena“.
Na pozuorišnoj sceni sve više se otvaraju teme Nušića i Domanovića pa je pitanje da li nam je sada vreme za upravo takve predstave. „Nije dobro da nam je Nušić savremenik, ne zbog Nušića nego zbog tih tema jer to znači da nismo mnogo odmakli, nismo napredovali, nešto se ponavlja znači nismo naučili. To govori mnogo više o nama kao ljudima nego o Nušiću kao piscu. On sigurno nije verovao da će biti aktuelan posle sto godina. A to je opet snaga pozorišta koje može da uzme tekst posle sto godina i aktuelizuje ga,“objašnjava Latinović.
Za svoju knjigu kaže da i sama goovori o istrajnosti u umetnosti jer umetnost uvek ima smisao bez obzira na vreme i okolnosti. „ Ne možete biti neprijatelj prema čoveku ako imate cilj umetnosti. Ljudi su stvoreni za umetnost ne za rat. Ja tu nalazim neku paralelu kod Savića koji uspeva da realizuje svoju ideju u koju je dugo verovao. Nije odmah imao realizaciju, ali je verovao u ideju. I ta vera u ideju umetničke forme je jako dobra. Jer ovako ćemo propasti , mi kao Srbi i civilaizacija uopšte. Jer ako imate situaciju da se guši slobodna vokja , slobodna misao , gde se svako suprotno mišljenje proglašava za jeres , gde nema predstava koje na odredjeni način pomažu ovom društvu , ne samo Srbiji nego generalno svetu mi ćemo se ugušiti u stalnim sukobima i ratovima. Najlakše je ljudima da se posvadjaju nego da žive zajedno. I tu može biti kopča umetnosti. Ne moramo biti braća i sestre , ali možemo biti fine komšije . Zašto neko pozorište u Prištini ne bi moglo da igra u srpskom? To je nešto što je izvodljivo. Zašto neki iranski film ne bi pobedio u Minhenu? Zašto? Ovako zapadamo u sve veću krizu nije ona samo ovde već se u Srbiji svetska kriza samo projektuje“, navodi Latinović.
Jasan stav da umetnost ima svoj prostor bez obzira na vreme pa i da kao takva , prava , ne može biti zloupotrebljena Latinović objašnjava kroz ordinarne načine korišenja , upotrebe i zloupotrebe umetnosti. „ Ako se takva stvar dešava onda to nije ni bila esencijalna vrednost umetnosti. Pogledajte šta je radio Gebels koji je uložio ogroman novac u stvaranje igranih filmova i on je to radio u slavu Velikog Rajha , ali neki filmovi koji su tada nastali imaju vrednost. To je vrlo osetljivo pitanje. Opasno je da umetnost izazove reakciju koja je civilizacijski pogrešna , a to se dešavalo i u Nemačkoj i Rusiji. Ali sama umetnost donosi dobro“.
Čovek koji je doveo „Olimp“ u Bitef teatar , predstavu koja je izazvala brojne kritike i negodovanje javnosti praktično je jasno pokazao svoj stav da umetnost traži slobodu. „ Znate, Beograd je metropola. Hoćemo da bude metropola jel tako? Zašto onda ne bismo imali jednu takvu predstavu ovde? Zašto gradjani te metropole ne bi mogli da je vide? Bio sam potpuno svestan da će ta predstava izazvati oprečna mišljenja. Ali dajte mi nekog ko će da mi objasni da je u redu to što recimo vidimo i slušamo u Skupštini , a nije u redu nagost tela koja je vidjena u „Olimpu“. Ne možemo imati dvostruke aršine pogotovo što je ova predstava umetnički izraz stvaraoca, a Skupština odraz našeg društva jel tako? Tamo sede predstavnici ovog društva. Ili uzmite bilo koji rijaliti program. Pa šta je to? Neko se zgrozio na predstavu koja je umetnički izraz, a nije se zgrozio na pojave u društvu koje su sve poraznije“, navodi Latinović.
Ako je jasno da je to predstava koju je trebao da vidi Beograd , pitanje je i da li je i njemuu kao čoveku iz pozorišta jasno da su Srbija i Beograd u neravnopravvnom položaju. „Razočaran sam zbog toga. Smatram da Srbija nije Beograd, to deluje kao floskula , ali vrlo dobro znam da u Srbiji postoje jasni odredjeni fino koncipirani umetnički centri.Beograd je tu malo arogantan i ja sam siguran da izvan Beograda ima vrlo dobrih pozorišta. To su nekad bili Kruševac i Sombor, tu se priključio Zrenjanin, Kikinda , Subotica , tu su Vranje, Niš , Kragujevac, Šabac , Užice. Nije samo problem u finansiranju već u jasnom definisanju manifestacija od izuzetnog značaja. Lako je u Beogradu gde su svi mediji promovisati predstavu, ali ljudi moraju znati za recimo Džez festival u Nišu, a ne znaju , a taj festival je od neverovatnog značaja za našu džez scenu. Objektivno mnogo malo ljudi zna za to . Tako je i sa pozorištem. Mnogo dobrih predstava , mnogo dobrih glumaca, sve to postoji i sada u Srbiji , ali se možda od Beograda ne vidi“, zaključuje Latinović.
S.V.