Već je prošlo 18 godina od demonstracija održanih 5. oktobra. Iako mnogi smatraju da su demonstracije trebale da imaju i svoj 6. oktobar, ovaj datum ostaće zabeležen i upamćen kao dan kada su gradjeni iz cele Srbije vodjeni istom idejom i energijom došli u Beograd kako bi smenili tadašnju aktuelnu vlast. Takva sinergija više nikada se nije ponovila.
Tog jutra 5. oktobra 2000 godine za Beograd se kretalo iz raznih pravaca Srbije. U gradovima pa i u Valjevu već danima su bile organizovane blokade od strane opozicije, a na putu do Beograda aktuelna vlast u nameri da spreči opozicionare organizovala je svoje. Iz Valjeva se kretalo autobusima organizovano , ali je zabeležena i kolona automobila . Valjevci su kao i drugi gradjani krenuli tog jutra u nešto što je bilo prilično nepoznato, a ishod niko nije mogao sa sigurnošću da predvidi s obzirom da su svi raniji protesti opozicije bivali ugušeni.
Okidač za okupljanje bila je činjenica da je vlast najavila drugi krug izbora tvrdeći da kandidat Vojislav Koštunica ima 2% manje glasova od potrebnih za pobedu. Prvi su protestovali rudari Kolubare 29. septembra, a potom je DOS ultimativno zatražio da Slobodan Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na saveznim, predsedničkim i lokalnim izborima održanim 24. septembra 2000.
Tog petog oktobra Oko 15 časova građani okupljeni na mitingu ispred Skupštine SRJ pokušali su da uđu u zgradu Skupštine gde se pripremao izborni materijal za najavljeni drugi krug izbora.
Jedna grupa je ušla , a policija je pokušavala da suzavcem raster demonstrante. Cela Srbija je stala, a sve oči bile su uprte ka Beogradu. Zgrada RTS-a u Takovskoj ulici je potom zapaljena, a redovni program RTS-a je prestao da se emituje posle 17 sati. Novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i preko RTS-a. Demokratska opozicija Srbije je formirala krizni štab za ključne funkcije u zemlji u koordinaciji sa novim predsednikom, a predstavnici DOS-a razgovarali su tokom noći sa čelnicima državne i javne bezbednosti. Ispred Skupštine grada jutro je dočekao veliki broj ljudi. 6. oktobra se Milošević obratio narodu preko televizije i zvanično je priznao poraz na predsedničkim izborima. 7. oktobra je Dr Vojislav Koštunica položio predsedničku zakletvu pred poslanicima Savezne Skupštine kao prvi demokratski predsednik Jugoslavije.
Upad u Skupštinu, suzavac, pendrek, pucnji, bager u zgrdi RTS, u Urgentnom centru primljeno je više desetina povredjenih gradjana, sve su to reference tadašnjih demonstracija, ali I epilog , promena vlasti u Srbiji.
Danas 18 godina kasnije javnost je tradicionalno podeljena u mišljenju, jedni smatraju da je trebalo organizovati lustraciju svih tadašnjih kadrova, drugi pak da je Slobodan Milošević bio u pravu. Ali , gotovo svi se slažu da te tada pokazane zajedničke želje I utvrdjenog cilja za veliki deo Srbije više nije moguće ponoviti.
Prvi put u istoriji Valjeva od Drugog svetskog rata na ovamo tih dana omladina je nosila doboše, lepila plakate, vozila rolere kolovozom I pozivala roditelje I odrasle da im se priključe. Tadašnji Otpor bio je jedinstvo generacija . Mladi 18 godina kasnije napuštaju Valjevo I kao rešenje svojih problema vide EU pa I beli svet. U Valjevu je stanovništvo sve starije I starije, radja se sve manji broj dece, odeljenja u školama se smanjuju,a materijalna situacija je takva da se sve lošije živi.
Oni stariji govore : “Samo da rata ne bude”, mladji kupuju kartu u jednom smeru, zaposleni u javnom sektoru traže još pet ili deset posto, u privatnom zatvaraju radnje, sekond hand mesto je oblačenja sve većeg broja Valjevaca, kineske radnje rešenje za obuću, ispunjavaju se čekovi, upisuju imena u sveske dužnika, kupuje hleb od pre tri dana I nekako svi oni koji ostaju pokušavaju da imitiraju život dok im se sa Pinka smeše lica nekih kvazi likova. Deca u 7,15 h više ne gledaju crtani jer baš u tom trenutku neko nekog mlati rijaliti, mame odlažu radjanje drugog deteta jer ni kredit za rodjenje prvog nisu otplatile, tate su sve redje kući jer radno vreme traje neprekidno, u vestima kažu nikad nije bilo bolje I svaki dan beležimo neki rast.
I u takvom tumaranju svako je sam za sebe, prodaje ideju za zaposlenje, pozajmljuje pare za automobil, pljeska na nevidjeno unapred jer onaj ko misli drugačije nije dobrodošao.
Slobodana Miloševića , ali ni Zorana Djindjića odavno nema pa da li nam je onda taj peti oktobar još uvek bitan?
Jeste, jer ostaje kao svjevrsno podsećanje na budjenje, jedan trenutak nakon koga je Srbija ponovo utonula u duboki san.
“Džaba vam novci, moji sinovci
džaba vam bilo dobre volje
i pogledi čvrsti, i lepljivi prsti
ja ipak varam malo bolje, e pa da
A karta je kurva
izvin’te me što psujem
jer ja samo pričam onako kako čujem
i ako su lagali mene i ja lažem vas
Tu priču zna svako od vraga do popa
jer mnogi su mangupi ostali tropa
kockar se krije i čuči
u svakom od nas, i čeka pravi čas….” Dj. Balašević “Boža zvani Pub”