Tomislav Sarić iz Gole Glave živi život koji niko ne bi hteo, a opet on ga sam ne može promeniti. Gotovo nepokretan otac i dete od dve godine ceo su njegov svet nakon smrti supruge Radmile koja je iako bolesna od raka na svet donela dečaka, ali nije dočekala da se stara o njemu. Tomislav sada živi od 3 560 dinara mesečno jer je za lečenje supruge prodao sve što je imao.
Naizgled obično seosko domaćinstvo u Goloj Glavi krije tužnu priču o teškoj sudbini Tomislava Sarića. Tomislav trenutno brine o gotovo nepokretnom i poluslepom ocu, ali i o dvogodišnjem sinu Srećku. Sve to bez ičije pomoći. Jer tako je sudbina htela, da pre pola godine sahrani suprugu Radmilu koja je sa dijagnozom raka ipak iznela trudnoću i na svet donela malenog Srećka. Lekari su tražili da prekine trudnoću.
„Govorila je da je sebi već rodila troje danas već odrasle dece iz prvog braka, da želi da meni rodi dete da ima ko da me gleda i da mi slavu slavi. Jednostavno, borili smo se zajedno i o bolesti nismo mislili. Srećko se rodio 11. oktobra 2016. sa 2.270 grama, ali je dobro napredovao. Rada se nakon porođaja osećala dobro, bila je srećna. Ali, krila je da su se vratili bolovi, dokle god je mogla da trpi. Prvi odlazak kod lekara posle porođaja pokazao je veoma loše rezultate i bilo je neophodno da se odmah počne sa terapijom. Već tada sam prestao da radim na zemlji, da bih mogao da brinem i o njoj i o bebi. Svakog dana, sa detetom u naručju, odlazili smo na onkologiju. Prodao sam stoku, kupio lekove i injekcije iz Rusije, ali efekta nije bilo i pored sve te terapije koju je primila. Sama je, da bi mi olakšala, tražila da ode u bolnicu, svesna da neće dugo izdržati. Govorila je da će biti šta biti mora, da gledam dete,“ispričao je Tomislav novinarima.
Radmila je preminula u porodičnoj kući držeći Srećka u naručju . A Tomislav je postao i otac i majka.
„Ni u šumu ne mogu da odem da isečem drva da ih pripremim za nas, kamoli da ih prodam. Krenem sa detetom u njivu da radim, on uzme motiku, plašim se da se ne povredi a ne mogu da mu objasnim da ne sme jer je mali, pa odustanem od posla. Sa ocem ne mogu da ga ostavim, jer on slabo vidi i teško se kreće, ni sebe ne može da sačuva, a kamoli dvogodišnje dete koje traži pažnju. Selo je pusto, nema ko da ga pričuva. Pogotovo sad moram da budem stalno uz Srećka, jer je preponsku kilu operisao 9. oktobra“, priča Tomislav.
Obaveze oko malog deteta, bolesnog oca podrazumevaju i kuvanje i pranje i čišćenje , a vremena onda za rad u polju gotovo da i nema. Kaže da mu je najteže što ne može da bude domaćin kakav je bio . Da njegov Srećko ne oseti gubitak i bedu koja ih je snašla Tomislav se bori kako zna i ume , a malo je toga ostalo.
„Ja sam se kasno oženio , hteo sam da se skućim i napravio sam kuću na sprat. Ne bojim se rada i ne bežim od njega . Ali za Radmiline lekove i odlazak kod lekara sve sam morao da prodam i krave i mašine. I automobil sam prodao. Tražio sam joj leka. Ali nije ga bilo. Ne žalim , opet bih dao sve što imam. Jedini prihod sada je Srećkov dečji dodatak od 3.560 dinara. Imam dug za struju od 45.000 dinara i ne znam kad će doći da je iseku. Bićemo u mraku. Dugujem direkciji za robne rezerve 600 kila mesa jer sam prodao meso da bi platio lekove i odvoženje Radmile na terapiju. Tako je“, priča Tomislav kroz suze.
U daljem razgovoru on kaže da su mu u Centru za socijalni rad rekli da socijalnu pomoć može da dobije samo ako je podstanar jer poljoprivredno gazdinstvo nema pravo na socijalnu pomoć. „Kako da ostavim oca, zbog čega? U obdaništu su mi rekli da sam zakasnio za Srećkov upis, a to je bilo u vreme dok je Rada bila na samrti. Sve što mi treba jeste godinu dana pomoći, dok dete ne krene u obdanište. Onda ću, dok je u vrtiću, moći da radim na svojoj zemlji, da zaradim. I opet mi uz to neće biti teško da čistim, spremam, da perem na ruke jer nemamo kupatilo. Samo godinu dana da me ne jure kao da sam zločinac, a ne samohrani otac koji sada zbog deteta ne može na njivu“, kaže Tomislav.
Tomislav , Miroslav i Srećko , tri muške glave u seoskom domaćinstvu koje polako gubi nadu da će biti bolje. Tomislav drži Srećka u naručju i pita ga „Kaži ti njima gde je mama?“, a dečak upire prstom u plakatu na kapiji. Dok odlazimo, njih dvojica ostaju da čekaju novi dan za koji nisu sigurni šta će im doneti, a treba im tako malo.