U Gradskoj upravi iako je oformljen odsek za ljudske resurse i uradjen niz dokumenata na temu praćenja rada zaposlenih nijedan načelnik praktično ne sprovodi ovu odluku. Ocenjivanje i praćenje rada zaposlenih trebalo bi da ima pozitivne efekte na sam rad Gradske uprave, ali ova kontrola izostaje.
Ministarstvo lokalne samouprave svojevremeno je prihvatilo aplikaciju na konkurs Grada Valjeva i odobrilo pomoć u inoviranju novog odseka za ljudske resurse. Pomoć se sastojala u planskoj dokumentaciji i obuci zaposlenih. Ministarstvo je svoj deo posla i obaveze odradilo. Doneta su planska dokumenta pa se i na gradskom sajtu u delu Ljudski reursi može pronaći više od 20 usvojenih dokumenata.
Jedan od dokumenata je praćenje rada zaposlenih, odnosno jasno su definisane smernice na koji način se obavlja to praćenje. Verovali ili ne, postoji i definisano je čak pet izveštaja odnosno ocenjivanja i to na dnevnom nivou, na sedmičnom nivou, na mesečnom nivou, na kvartalnom nivou, na godišnjem nivou. Ipak načelnici koje je Vamedia kontaktirala kažu da oni to ne rade. Šta to znači?
To praktično znači da ne samo da nema praćenja rada zaposlenog već i da sa druge strane izostaje i podrška zaposlenom u uočenim segmentima kada zaposleni ne daje odgovarajuće rezultate na zadate poslove. Ukoliko niko ne prati jasno je i da nema merljivosti kvaliteta rada. Odnosno, ne postoji mogućnost da se radnici koji su pokazali zavidne rezulatate nagrade u odnosu na one koji to ne čine.
Jedino što se za sada radi jeste podnošenje zahteva i davanje predloga za strušno usavršavanje. Načelnici potpisuju i prekovremene radne sate. A na osnovu čega?
Ako ne postoji evidencija zaduženja , ne postoji evidencija ostvarenih i neostavrenih zadataka, ukoliko ne postoji saznanje o napretku odnosno o pogoršanju učinka, kako se ostvaruju prekovremeni radni sati? Da li ih zapravo ostvaruju svi ? I oni koji imaju realnu potrebu za njima zbog povećanog obima posla i oni koji nisu dorasli zadatim obavezama pa ne postižu da ih izvrše u toku radnog vremena?
Prekovremeni radni sati su zlatna koka za povećanje zarade. Zakon predviđa da tokom jedne radne nedelje broj prekovremenih radnih sati može da bude najviše osam. Ukoliko na zahtev poslodavca zaposleni rade prekovremeno duže od osam sati nedeljno, Zakon predviđa kaznu od 600.000 do 1,5 miliona dinara za poslodavca koji je pravno lice, i od 30.000 do 150.000 dinara za odgovorno lice u pravnom licu, odnosno od 200.000 do 400.000 dinara za poslodavca koji je preduzetnik. Ukoliko Inspekcija rada utvrdi da prekovremeni rad nije organizovan u skladu sa propisima podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv poslodavca
Prekovremeni radni sat nije isto plaćen za svakog zaposlenog već to zavisi od mnogo faktora , najpre od samog radnog mesta. Zaposleni tokom meseca ne može ostvariti veći broj prekovremenih radnih sati od 32 radna sata. Iznosi na kraju meseca kreću se i do 10 000 dinara za prekovremene radne sate u zavisnosti ko ih ostvaruje.
Ako pogledamo izvršenje budžeta za devet meseci ove godine možemo videti da je transparentno ispoštovano izvršenje upravo na poziciji rashoda za zaposlene. Budžetom je predvidjeno 711,4 miliona , a realiovano 538,8miliona dinara. Šta se tu zapravo nalazi?
-plate i dodaci zaposlenih realizovano 429 miliona
-socijalni doprinosi na teret poslodavca realizovano 76 miliona
-naknade za prevoz 746 000 dinara
-socijalna davanja zaposlenima realizovano 7,6 miliona dinara
-naknada za zaposlene 16 miliona dinara
-nagrade , bonusi i ostali posebni rashodi 6,7 miliona dinara
Dakle, trebalo bi bar da ako sve ostalo ide po osnovu Zakona o radu , da bar postoji evidencija za isplaćene bonuse i ostale posebne rashode. Ali kao to smo saznali to ne postoji. Odnosno ne postoji evidencija na osnovu koje se može zaključiti da je neki zaposleni zaslužio bonus.
Ako sve ovo ne postoji, kako se onda rangiraju zaposleni? Na osnovu čega se rasporedjuju ili napreduju? Na osnovu procene? Čije i na osnovu čega?
Valjevo je imalo priliku da vidi kako se na osnovu evidencije i praćenja rada zaposlenog može realizovati otpuštanje čak 250 radnika od mogućih 1000. Bio je to primer koji je pokazala italijanska kompanija Vali. Kada se to desilo povika javnosti bila je na samu činjenicu otpuštanja , ali se niko realno nije bavio time na osnovu čega su neki otpušteni , a neki ne. Upravo na osnovu praćenja rada.
Sada je nemoguće otpustiti bilo koga iz javnog sektora, pa ni iz Gradske uprave bez obzira da li to lice zaista ne izvršava svoje obaveze , ometa druge zaposlene, opstruira rad grupe. Tako nešto ne piše nigde. I izvesno neće ni pisati. Jer podjimo od toga kako je najveći broj i zaposlen. A u partijskoj knjižici nema prostor gde se kvalifikacije upisuju, ne postoji ni rodjačko familijarni dokument , nema ni naslednog rešenja u koji se radno mesto upisuje, a ni papir niti diploma za podobnost. Dakle, možemo li reći da svih tih 20 dokumenata koji su transparetno objavljeni i postoje , a vezani su za zaposlene zapravo ne služe ničemu?
S.V.