Trgovina uticajem produkt moći vladajuće partije

Kada je 2009.godine u Krivičnom zakoniku  “trgovina uticajem” dobila svoje zvanično mesto od ovog Zakona se očekivalo mnogo, ali je realizacija gotovo izostala. Ovaj zakon jasno navodi da uticanje na drugo lice u pogledu kršenja zakona ili pak sprovodjenja ličnih interesa nalogodavca zaslužuje kaznu zatvora. Ali je veoma mali broj onih koji su osudjeni.

Često se može čuti od gradskih službenika u Upravi, javnim preduzećima I ustanovama da je neko nešto izričito naredio. Usmene naredbe gotovo “pljušte kao kiša”, a službenici u strahu od gubitka posla postupaju po njima iako su često svesni da takvim postupanjem krše ne samo moralne norme već I zakon.

Za dokazivanje ovakvog postupanja neophodno je svedočenje bar da je neko lice prekoračilo svoja službena ovlašćenja, a potom I niz dokaza koji se pred sudom moraju izvesti.

Evo šta kaže zakon:  

„Ko zahteva ili primi nagradu ili kakvu drugu korist za sebe ili drugog, neposredno ili preko trećeg lica, da korišćenjem svog službenog ili društvenog položaja ili stvarnog ili pretpostavljenog uticaja, posreduje da se izvrši ili ne izvrši neka službena radnja, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“.

Stavom 2. istog člana predviđeno je da se kaznom do tri godine zatvora sankcioniše svako „ko drugom neposredno ili preko trećeg lica obeća, ponudi ili da nagradu ili kakvu drugu korist da korišćenjem svog službenog ili društvenog položaja ili stvarnog ili pretpostavljenog uticaja posreduje da se izvrši ili ne izvrši neka službena radnja“.

 U stavu 3. doslovce piše da će zatvorskom kaznom od jedne do osam godina kazniti svako onaj „ko koristeći svoj službeni ili društveni položaj ili stvarni ili pretpostavljeni uticaj posreduje da se izvrši službena radnja koja se ne bi smela izvršiti ili da se ne izvrši službena radnja koja bi se morala izvršiti“, dok stav 4. glasi „ko drugom neposredno ili preko trećeg lica obeća, ponudi ili da nagradu ili kakvu drugu korist da koristeći svoj službeni ili društveni položaj ili stvarni ili pretpostavljen uticaj posreduje da se izvrši službena radnja koja se ne bi smela izvršiti ili da se ne izvrši službena radnja koja bi se morala izvršiti, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“.

 U stavu 5. ovog dokumenta piše „ako je za posredovanje iz stava 3. ovog člana zahtevana ili primljena nagrada ili kakva druga korist, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina.“

Da je neko nešto naredio, često se čuje I ovakve informacije u potpunosti dokazuju da je sprovodjenje ovog zakona neophodno. Ipak u totalitarnim režimima u kakve se danas može svrstati režim u Srbiji pa I u Valjevu , običnom gradjaninu , službeniku, poimanje samog zakona poslednja je briga. Na prvom mestu je ona koja glasi da se ne dovodi u pitanje autokratska naredba iako ona nije u skladu sa zakonom ili pak ako se jasno vidi prekoračenje ovlašćenja.

Ukoliko se recimo utiče na komisiju da favorizuje jednog kandidata po istom ovom zakonu takav uticaj treba sankcionisati zatvorskom kaznom. Grad Valjevo transparentno oformi komisije za izbor direktora ili pak zaposlenih , ali se poštuje I primenjuje stav partije koji ipak u jednom trenutku neko lice mora izgovoriti. Društvena odgovornost  u ovakvi slučajevima ne postoji već se radi o isključivoj odgvornosti pojedinca koji je takvu odluku doneo. U Valjevu smo mogli da vidimo I šta se dešava kada pojedinac promeni odluku kao što je to bio slučaj sa izborom direktora JKP Vidrak kada je svojevremeno najpre bila direktiva da mora proći Sladjana Marković, dotadašnji vd direktora što je Komisija I učinila, a potom je došlo do izmene odluke pa odluka komisije nikada nije razmatrana na sednici Skupštine već je naredbodavac saopštio da se konkurs neće realizovati jer će doći do spajanja JKP Polet I JKP Vidrak. Do ovog spajanja nikada nije došlo, pa sa ove vremenske distance jasno se može videti trgovina uticajem.

Šta se svakodnevno dešava u preduzećima ustanovama I Upravi? Tek bez najave za nekim stolom osvane neko novo lice. Kada I pod kojim kriterijumima su ta lica izabrana nije poznato? Da li je neko odlučio da svojim uticajem interveniše ?

U javnosti se često poistovećuje partijski sistem sa donošenjem ovakvih odluka pojedinca. Odnosno veliki broj gradjana smatra da ako je vladajuća partija nešto odlučila to je zakonska obaveza. Ipak po zakonu koji još važi u Srbiji nije tako. Nije čak ni u partijama jer se odluke sve redje donose demokratskim postupcima unutar samih partija. One su uglavnom odraz   stava pojedinca ili par pojedinaca od kojih je jedno lice donosilac presudne odluke.

Ako službeniku zabranite da dostavi informaciju zatraženu po osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja , a lice je rešenjem upravo ovlašćeno za taj posao da li je u ovakvom slučaju, kakav je vidjen u Valjevu recimo gradonačelnik trgovao uticajem? Jeste. Jeste jer se u opisu radnog mesta zaposlenog navodi radna obaveza I postupanje u vezi sa pomenutim zakonom, a u opisu mesta  gradonačelnika se ne navodi nadležnost I odlučivanje po slovu ovog Zakona. U ovom slučaju primenjiv je još jedan Zakon koji jasno definiše da u Sbiji više nema TOP SECRET dokumenata bar ne na lokalnom nivou.

Ukoliko zaposleni za “dobro obavljen” posao dobije “poklon” od pojedinca da li se radi o kršenju zakona? Mitu? Korupciji ? Trgovini uticajem? Da li su obe strane prekršile zakon? Jesu. A takvi slučajevi su poznati u Valjevu.

Uzimanje  ovakvih činjenica u partokratskom sistemu kao nešto normalno I “zdravo za gotovo”, jeste česta pojava, ali zapravo  nije ništa drugo do kršenje zakona.

Kada će se transparentno moći čuti glas onih koji sada sprovode odluke koje su proizvod trgovine uticajem ? Shodno poznavanju istorije u Srbiji pa I u Valjevu, očito onog trenutka kada isti sprovodioci budu tražili uhlebljenje na drugoj strani koja bi odmah trebalo da ih abolira od kršenja zakona. I tako u krug.

Dakle, mi možemo imati zakone po ugledu na EU, ali to ne znači da smo EU.