Kome se ostavlja kvadrat asfalta, a kome livada u Goriću?

„Daću Vam mejl pa ga kontaktirajte, naš Miloš je u Nemačkoj“, bio je odgovor jednog od roditelja kada je Vamedia pokušala da kontaktira mladića koji je ranijih godina bio relevantan sagovornik na temu mladih u Valjevu. Na žalost niko u Valjevu nema podatak koliko je mladih otišlo poslednjih godina.

Podaci koje sporadično možemo pročitati u nacionalnim medijima govore o tome da iz Srbije godišnje ode izmedju 35 000 i 40 000 ljudi. Ovaj podatak utoliko je porazniji kada se uzme u obzir činjenica da se u najvećoj meri radi o mladima koji nemaju nameru da se vrate.Istraživanje koje je tokom prošle godine sprovela organizacija Srbija 21 pokazalo je da bi oko 450 000 mladih ispitanika uzrasta od 18 do 29 godina najradje otišlo i planira da ode.

U inostranstvo u potrazi za bojim životom, zaposlenjem odlaze mladi svih profesija od IT tehnologija do gradjevine. A Valjevo se uprkos nepostojanju zvaničnih podataka uklopilo u tužnu sliku Srbije, vidljivo je svakom iz ličnog primera ili neposrednog okruženja. Ovaj podatak koliko god zabrinjavao Valjevce ne zabrinjava one koji su u vlasti i koji bi trebalo da daju najveći doprinos ostanku mladih ljudi.

Gostujući na TV Studio B gradonačelnik Valjeva najpre je rekao da je predsednik države Aleksandar Vučić rešio sve probleme da se zapošljavanje povećalo, a potom u istoj emisiji izjavio da je najveći problem Valjevaca zapošljavanje. Samo par sekundi kasnije ponovio je da u Valjevo dolazi nemački investitor.

Da li će jedan nemački investitor moći da zaposli sve nezaposlene u Valjevu? Teško. Ali se ta činjenica ne pominje , mnogo bolje zvuči da investitor dolazi.

Za dolazak investitora čije se ime drži u strogoj tajnosti država će morati da odreši kesu , s obzirom da se svako radno mesto plaća. Ta kesa zapravo je budžet države koji opet pune gradjani. Da li će dakle mladi ljudi u Valjevu svi biti zaposleni kod novog tajnog nemačkog investitora?

Odgovor na ovo pitanje , odnosno izostanak odgovora jeste razlog što mladi napuštaju Valjevo. Ako mlad čovek nije u mogućnosti da se nakon završenog školovanja zaposli, osnuje porodicu, obezbedi sebi krov nad glavom, šta je to onda što bi trebalo da ga zadrži u Valjevu?

Sam grad ma koliko bio lep nije razlog za ostanak. Mladi tvrde da od 30 000 dinara koliko prosečno mogu da zarade kod prisustnih stranih investitora nije dovoljno za planiranje bilo kakve budućnosti pa svoje planove vezuju za inostranstvo. Država ima preglomazan javni sektor, to je vidljivo i u Valjevu. Ugovori koji se potpisuju suma sumarum obuhvataju oko 100 mladih koji se „šetaju“ od javnog preduzeća do uprave. Ova cifra nije dovoljna da popravi ružnu sliku stvarnosti. Šta je sa onima koji nisu voljni da nose parole i vozaju se Srbijom?

Odlazak na doček Putinu pokazao je ono što se već znalo, ucene su na snazi. I moguće je uceniti onog kog ste već oduzimajući mu pravo da misli svojom glavom praktično unapred uslovili. Ali kako uceniti i usloviti mlade ljude koji se sa fakulteta vraćaju u Valjevo? Kvote su već popunjene. Oni su zakasnili. Buntovnički duh svakog mladog čoveka suprotstavlja se uceni odlukom da Valjevo zauvek napusti.

I tako to biva da se planiraju kapitalne investicije, asfaltiraju ulice, šoderišu putevi i dovodi tajni nemački investitor, a da se paraktično ne zna za koga se to radi. Kome se ostavlja kvadrat asfalta, a kome livada u Goriću?

S.V.