Život u ulici korona virusa

Sve je izgledalo bezazleno. O korona virusu gotovo da se nije pričalo. Život u ulici, koja je postala u gradu sinonim za korona virus, iznenada se promenio jednog dana. Da li smo bili pripremljeni za to?

Kada provedete život u jednoj ulici , sve Vam nekako postane podrazumevajuće. Naučite sve o ljudima, zajedno sa njima gledate došljake ispod oka , ako se u kasne sate vraćate iz grada već na ulasku u ulicu osećate se sigurnije. Uvek imate šta I sa kim da popričate. Uvek Vas neko pita :”Kako ste?”. Ako Vas par dana nema sigurno će neko primetiti.  Ako slavite bilo šta uvek možete računati da će ljudi iz ulice biti prvi gosti. Ako tugujete, oni su ti koji Vas neće napustiti. Ako ste pogrešili, ogovaranja traju kratko jer uvek neko u jednom trenutku izgovori : “To je naše dete”. U takvoj ulici sigurno se pojede više komšijske pite nego one iz pekare, više popije komšijskog soka nego onog iz prodavnice. I život teče.

Da bi se mogao zaustaviti , to niko nije mogao ni da pretpostavi. O korona virusu , niko nije govorio. Šta više , veća priča bila je o ogrevu u smislu da li ga dokupljivati. Nekoliko njih je napravilo opasku o “odlasku u Milano”, ali se tu nekako sve I završavalo. Pravili su se planovi, sredjivala dvorišta, ispijale kafe I svi su se radovali proleću.

Informacija da se uvodi vanredno stanje primljena je uglavnom sa nizom pitanja. Ako ste novinar I živite u ulici na periferiji, mnogo njih ima pitanja s tim u vezi. Odgovarala sam ono što sam znala. Narednih dana izgledalo je kao da se ništa posebno ne dešava izuzev što je uveče sve postalo tiho I nikog na ulici niste mogli sresti. Vanredno stanje I policijski čas uglavnom se uporedjivao sa bombardovanjem I komentarisala se razlika ,  s obzirom da je u vreme bombardovanja važilo okupljanje u podrumima.

Vest da je u Valjevu od korona virusa preminula šezdesetogodišnja žena baš u ovoj ulici donela je šok. Baš u ovoj ulici živela je dugi niz godina, sa nekima je i u rodbinskim vezama. Na trenutak nastao je muk.

Ubrzo potom komšija se razboleo, pa I komšinica naspram njega, pa I komšija 50 metara dalje.

Neki odlaze za Beograd, neki su još tu , ali ih više nema u dvorištu. Postavljaju se pitanja na koja nema odgovora. Bar ih nadležni javno ne saopštavaju. I vidite u svojoj ulici već neke brojke , ali ne smete da ih objavite. I tada kreću užasne priče, poluinfromacije koje je rekao neko. Telefoni zvone,  a oni zdravi još uvek sa maskama na licu I rukama u džepovima pognutih glava ponekad malo postoje na ulici. Sneg je doprineo tome da ulica posve utihne.

Uvedene su mere izolacije. Policija kontroliše.

“Zvala sam ga I pitala treba li mu nešto? Rekao mi je da je sad bolje , da je malo jeo, ali temperatura ga muči I slabost. Ne znam zašto ne ide kod lekara”, jedno jutro ispričala je jedna  komšinica drugoj odgovrajući na pitanje gde je D.?  

Vrata kuće danima su zatvorena, njega nema u dvorištu I svi to primećuju jer on je bio jedan od onih koji se jednostavno vole jer je dobar čovek, na njega se uvek oslanja jer uvek pomaže, on se igra sa decom, on pomaže starijima, on je drug, prijatelj. On je tu odrastao kao I mi . Umeo je da mi ponese djačku torbu. O je iz porodice koju smo voleli. Iz porodice dobrih ljudi I česitih domaćina, pravih srpskih.  On zaslužuje više reči od ovih koje sada izgovaram. On je živeo sam.

On je jednog popodneva transportovan za Beograd. I nije se vratio. Pogrebni automobil dan kasnije samo se okrenuo ispred njegove kuće I odvezao ga. Zauvek. Nismo se pozdravili. Nismo stigli. Komšije su stajale ko u dvorištu, ko na ulici na distanci. Niko nije imao pravu reč, ali su pitanja bila brojna. I danas ne znamo , nije u statistici, nije bio testiran. Da li je bio bolestan? Jeste.

Najveći broj kuća ostao je u izolaciji, ulica je postala pusta sem ponekog automobila koji prodje. Više nije bilo žamora, više nije bilo smeha, više nije bilo dece na ulici. Situacija je postala ozbiljna do te mere da su čak I oni koje je uvek nervirala dečija dernjava u popodnevnim satima komentarisali da je bez dece sve pusto I da im nedostaju.

Dani korona virusa su samo dani u kojima se postavlja jedno pitanje : “Šta kažu? Prolazi li ovo?” I to traje. Sve traje….

I onda je došlo Sunce u ulicu. Ljudi su izašli u dvorišta. Jednog dana oni koji su bili na lečenju u Beogradu su se vratili. Dovikuju se sa komšijama, odgovaraju na njihova pitanja.  Ne mogu bliže, u karantinu su. Odjednom osmesi, odjednom mahanje, odjednom radost. Život se na tren vratio. Neko naš je pobedio korona virus.

-Kad pijemo kafu?

– Samo da ovo prodje.

-Kuvajte I meni.

-Ko ludi smo bez tebe.

-Onda ću kuvati ja.

-Ali sladju, da speremo gorčinu.

-I dve ako treba.

-Lonac.

-Bure….

-A rakija? Imam ja . A svi da se skupimo!

I na tren nasta tišina. Neće se svi okupiti. Ali, život se ne da tako lako. A sad imamo nadu da život pobedjuje. Još samo malo…

*U znak sećanja na dobrog komšiju D.J.